Od Teofila Pančića oprostila se Jelena Jorgačević, novinarka Vremena i pomoćnica glavnog i odgovornog urednika ovog nedeljnika.
Biografska crtica bi glasila – bio je urednik kulture i dugogodišnji kolumnista „Vremena“; malo bliže, njegove „Nuspojave“ su sama srž „Vremena“, znak raspoznavanja da smo ti koji smo, a njegove književne kritike predstavljaju vrh ovog žanra.
Pisanje je bilo njegov život. Igrao se rečima, tkao svoje izraze sa neverovatnim osećajem za jezik i vispreni cinizam.
U svom originalnom i raskošnom stilu, kao i načinu na koji je secirao stvarnost, nije imao prethodnika, niti će imati naslednika.
A mnogi su pokušavali, i dalje pokušavaju, da ga imitiraju.
Međutim svi ti pokušaji izgledaju groteksno, preterano…
U redakciji je to pomalo i predmet šale.
Stigne nečiji tekst, počnemo da čitamo i odmah prepoznamo: „Evo ga, i ovaj pokušava da bude Teofil“, zakolutamo očima, pa brišemo.
Gutao je Teofil strastveno knjige i članke, gledao predstave…
U zemunskom stanu, izgledalo mi je kao da su on i Olja gosti u prostoru gde žive knjige, toliko odomaćene da su zauzele svaki slobodni kvadrat; u novosadskom, kada je već bio vezan za krevet, pored kreveta je stajao sto na kojima su bile poređane knjige u veoma visokim kolonama, kao nekakav zid između Teofila i nas koji smo dolazili da ga posetimo.
Čitao je sve, ali bukvalno sve. Bio je erudita u pravom smislu te reči. Ipak, pisao je književne kritike samo o knjigama koje su mu se dopadale.
Jednom me je, kada je dobio koronu, zamolio da mu donesem ono najosnovnije, a na spisku – pet dnevnih novina.
Njegovo razumevanje stvarnosti, preciznost u imenovanju pojava i opisima ljudi, nije moglo biti tako suštinsko da nije tu stvarnost pratio u svim njenim oblicima.
Teofil nam je bio kolega i prijatelj. Postoji jedna priča o čoveku koji saznaje da je teško bolestan, pogleda svoj život unazad i shvati da će ostatak života provesti upravo tako kao što je do tada živeo.
Jer jeste živeo ono u šta je verovao, onako kako je smatrao da je ispravno, bio okružen pravim ljudima i radio je ono što je voleo.
Tako je bilo i sa Teofilom.
Do samog kraja ostao je isti – hrabar, sa puno duha, radoznao, pisao je i pisao, pratio sve što se događa…
Kada bolest u jednoj kući dugo traje, desi se da se ona zavuče u svaku poru te kuće, da kada uđete, osetite onu mučnu atmosferu. Sve je bilo suprotno kada bismo išli kod Teofila i Olje.
Smejali bismo se, pomalo ogovarali čaršiju, pričali o politici…
I sve je to bila jedna oda životu koji se vodio bez kompromisa.
Izvor: Vreme, Danas
