Piše: Svetislav Basara
Teofil Pančić je pisao do poslednjeg daha. I to je bilo sasvim u skladu s njegovom prirodom.
Dugo je bio vrlo ozbiljno bolestan, takođe u skladu s njegovom prirodom, krajnje subjektivno, gospodstveno, daleko od očiju javnosti, stoput malignije od boleščine koja mu je došla glave.
Dugo nisam imao priliku da popričam s Teofilom, odavno nije mogao da izlazi, od pre nekog vremena ni da ustaje iz kreveta - sve, međutim, da sam i imao priliku, sumnjam da bih dotakao tu temu - ali volim da verujem da je, kao i Montenj - s kojim je imao određenu duhovnu srodnost - bio uveren da ne „umire zato što je bolestan, nego zato što je bio živ“, tj. da je smrt samo nuspojava života.
Na osnovu čitanja kolumne „Nuspojave“ - uzgred rečeno najtačnije definicije ovdašnje pojavnosti u dve reči - i čitanja subotnje kolumne u Danasu, ni najpronicljiviji čitalac nije mogao zaključiti da Teofil boluje od kijavice, kamoli od nečeg goreg.
Da bi bolest ostala ispod radara prekaljenih čitalaca - teško je to sakriti - potrebno je čelično mentalno zdravlje i golema duhovna snaga, koje je Teofil očigledno imao.
Ako bi Nuspojave ponekad - veoma retko - izostale četvrtkom, slao sam SMS Ivanu Milenkoviću s kratkim pitanjem: „Je l’ Teofil OK?“ Milenković je odgovarao: „OK je koliko je to moguće.“ Prošle subote sam pročitao - pokazaće se poslednju - Teofilovu kolumnu u kojoj se sprdao sa čemernim „Ćacijem“, zaključio da je Teofil koliko je to moguće OK, da bih u sredu na Viber dobio poruku: „Umro Teofil.“
To se, naravno, moralo proveriti, ne treba pojašnjavati zašto, legion je ime onima koje je morbidna beogradska čaršija prevremeno sahranila. Uostalom, i famozna veštačka inteligencija ga je proglasila mrtvim dve godine pre nego što je umro.
Zato sam sabajle u sredu Milenkoviću poslao SMS poruku: „Čuh neki crni news, je li fake?“ Milenković je odgovorio: „Nažalost, nije.“
Teofil je metaforički govoreći bio citostatična ličnost - pretpostavljam da znate da citostatici sprečavaju razvoj malignih ćelija - a njegovo javno delovanje je bilo neka vrsta društvene hemoterapije. Spadao je u malenu (i sve manju) grupu dobroćudnih, nenasilnih, teškim rečima nesklonih javnih ličnosti meka srca - ima ih još nekolicina, ali im ne pominjem imena da ih ne „ubaksuziram“ - koje su pri svemu tome ostajale kremen-kamen odlučne, nespremne za bilo kakav truli kompromis i ulazak u bilo koju triper kombinaciju i koaliciju.
Teofil je bio - a sigurno će i ostati - bolan trn u oku ljotićevskog bašibozuka, bagre i brabonjaka (svih boja) i neprijatan kamen u cipelama (opancima) nacionalističkih proser-efendija, piskarala i skribenata na nacionalnoj bazi.
Pre nego što zaćutim poveriću vam kako ja gledam na Teofilov odlazak. Teofilova bolest je bila nusbolest, njegova smrt je bila nussmrt, fake news koji se - i to biva - pokazao tačnim.
