Da je ikada steklo iskustvo rada, bar u najmanjoj firmi (sem neutvrđene anglosaksonske gvožđare u kojoj je prodavalo šrafove), Ovo bi znalo za staru priču po kojoj odlazeći direktor (vođa) nasledniku ostavlja tri koverte, uz savet da ih, kad god bude došao „do duvara“, otvara po redu.
Postupajući po sugestiji, naslednik je, kad se suočio sa „duvarom“, otvorio prvu kovertu i pročitao: „Optuži prethodnika za sve što ne valja!“ I trajalo je neko vreme, do narednog dolaska do „duvara“, kad je posegao za drugom kovertom i pročitao: „Izvrši reorganizaciju svega postojećeg.“
I onda je naslednik započeo da menja sve(t). Danima, mesecima i godinama, preseljavalo se sa nivoa na nivo, sa nadležnosti na nadležnost, od standarda na standard, tumbe, dok se ipak jednoga dana pred njim nije uspravio novi, još masivniji, viši, još tvrđi, a nezaobilazniji „duvar“.
U toj priči, naslednik je, naravno, imao dovoljno pameti da otvori i poslednju, treću kovertu, pročita savet i postupi po njemu. I da gospodski odstupi.
Ipak, poznavajući stvari, nisam siguran da Ovo (nikada mu, za sedam godina, koliko se ovde oglašavam, nisam napisao ime iz osećaja da ne može biti u korelaciji sa onima koji ga časnije nose, počev od mog najneposrednijeg potomstva) ima dovoljno pameti (ili razuma, ako se ova dva pojma izjednačavaju) da postupa racionalno – možda zbog nevoljenosti od prvih koraka i saznanja, zbog drugarskog odbijanja i prezira, zbog nepriznavanja i poniženja, zbog repa svijenog među dugačkim i mršavim nogama pred bahatim gazdom, koji je umeo da podvikne „Mavš!“, a sada, kad se oslobodilo te stege, tog lanca oko grla i naučilo agresivnosti – da se mane osvete i dokazivanja, da se suoči najpre samo sa sobom, a potom sa realnošću.
Nisam siguran da mu je Onaj sa Crnim čuperkom, koji mu je sklanjao ogradu i skidao lanac, baš i napisao i predao takve tri koverte i otišao „u drugi film“- ali ako jeste, a čini mi se da jeste jer je do sada postupao po uputstvima iz prve dve, trebalo bi da, ako još nije, što pre otvori treću kovertu u kojoj piše: „Napiši tri ovakve koverte i predaj svom nasledniku!“
Usuđujem se i da – Ovom, koji je, po Njemu, najbolji od kad je sveta i veka (Pravni pregazio „kao plitak potok“, a na Trenerskom je blizu da ubaci „trojku“ od svog koša, a najiskazaniji kao graditelj, od hrama Svetog Save, preko Grdelice, do Nadstrešnice) – moja malenkost, rođena u kući sa zemljanim podom, u koju je i struja zakasnila; malenkost koja je 22 kilometara dnevno (po 11 u pravcu) tabanala do osnovnog obrazovanja; koja je prvu bananu okusila u 14. godini svog življenja (zbog čega je deca i danas ismejavaju), ispriča još jednu poučnu priču.
U godinama mog detinjstva imali smo stado. Njemu je, za vreme dok nije bilo paše, pripremana hrana. Zimski su dani kratki, a meseci dugi, i stado treba održati u životu; s prvim snegom se belela jagnjad, vimena su se punila mlekom samo preko usta.
Naravno, stado je smatrano sekundarnim (goveda su značajnija), i prehrana se više oslanjala na kvantitet, manje na kvalitet. Nekvalitetno seno smo odvajali, uvereni da će ga ovčija usta pojesti bez oklevanja, zbog manjka izbora ili pameti.
S obzirom na to da se nikada nije znalo koliko će se odužiti zima, i koliko će zinuti kravlji apetit (dešavalo se da krave pojedu sve, pa nevoljno moraju i trnovito, kao što đavo u nuždi i muve jede), deda je početkom jeseni zalazio u šumu, i naoštrenom sekiricom sekao za lisnik zelene grane, tako što bi se najpre ispeo na vrh dokle god je mogao (smeo) ili dok pod njegovom težinom vrh drveta ne počne da se povija, a onda bi počeo od najviših grana, naniže.
Gledajući ga, shvatio sam da to čini da bi se – silazeći pod svakom posečenom granom na sledeću niže – prizemljio bez mnogo muke i sa sigurnošću.
Mnogo je godina, čak decenija prošlo, stabla se zaogrnula novim granama i lišćem, zgusnule se šume i niz brda se, preko nekada rodnih njiva, primakle pragovima naših praznih seoskih kuća – stub oko koga smo denuli lisnik je odavno istruleo i pao, deda odavno (kako bi rekao Balašević) ore nebeske njive, a mi smo se pretvorili u stado. U beslovesno stado, kome se Ovo nametnuo za pastira, kao nekada moj deda.
I, dobro, da preskočimo sve nečiste briselske podove, Miškoviće i Feketiće, kućerke za pacove i zmije, pijane pilote, Olivere i Cvijane, Obrenovce i Asomakume, najsmešnije viruse i tesna groblja, respiratore i izbore, Šredera i Blera (Klintona), leteće automobile i minute sa rampe, Kineze i Arape, tablice i Gazivode, Migove i vukove, Jovanjice i Ritopeke, Ribnikare i Dubone, Oskare i one koji nisu renovirali baš samo nadstrešnicu; crkvice iz kojih curka krvca sa zakletve i plaćenu studentariju koja se pijana međusobno bije – sve grane uz koje se Ovo uspinjao na vrh, sasecajući sve i svakoga iza sebe, i one grane koje se zovu Ustav, Sudstvo, Pravosuđe, Javnost, Moral, Tradicija, Vera, Tolerancija, Empatija… do srži Nacionalnog bića – nesvesno mudrosti mog dede, pastira koji je poznavao samo onoliko slova koja su mu potrebna za potpis, ali je imao mudrost iskustva.
Sudbina, ipak (ma kako težak i tragičan bio), uvek pošalje svoj znak. Dobro sam zapamtio jedno Dikićevo pitanje od pre tri meseca – da li bi se nešto promenilo u pristupu, da je nadstrešnica pala u neko drugo vreme, hipotetički u ponoć, u vreme kada pod njom ne bi bilo nijedno ljudsko, a naročito dečije biće, da niko nije ovako tragično stradao. Da li bi se u jutarnjim novinama pojavila tek štura crtica da se na nekoj tamo stanici srušila nadstrešnica, i verovatno bi još pre osvita mašine pokupile gvožđe i šut, i odvezle ih na nepoznatu deponiju.
Ali, eto, sudbina zna da bude neumitna, i to sada, u času kada je Ovo stiglo na vrh, ostavivši iza sebe samo sasečeno čvornovato stablo, niz koga se više ne može spuzati se jer dere butine do krvi. A dunuli su vetrovi, koji ga svakog časa mogu oduvati ili, verovatnije, zajedno sa njim prelomiti vrh i tresnuti o tvrdo tlo.
Ipak, postoji izbor i nekakav spas od takve tragične opcije: Skok dole, u naše ruke, koje nisu krvave.
Čekamo ga.
Radiša Dragićević, tekst za ''Danas''
Autor je književnik iz Zaječara
