Teofil Pančić (1965 – 2025): Sam svoj osobeni znak
Piše: Igor Bandović, za portal nedeljnika ''Vreme''
Autor je direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku
Teofil Pančić pružao je smislenu alternativu svakom vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”
Teofilovo pisanje sam upoznao kao brucoš živeći sa Milanom u Višnjičkoj banji, Metalska 13. Ako sam nekada i propustio da kupim „Vreme“ četvrtkom, Milan nije nikada. Gutali smo tekstove novinara ovog nedeljnika, koji su nam otvarali društveno-politički svet koga smo, tih dana, početka studentskih protesta 1996/1997, postajali svedoci i akteri. Ipak od svih njih, koje smo voleli i zaklinjali se u njih, Teofil je bio najobuhvatniji i najsnažniji slovoslagač naših mladih, do pola tek ispisanih palimpsesta.
Kad kažem najobuhvatniji, mislim na zahvat Teofilovog pera, koje je ogromnom energijom nanosilo na nas ogromnu količinu oštre, bistre i ironične reke misli, nabujalih pritoka citata, nepoznatih autora i njihovih knjiga, šumova muzičkih referenci i života grada kroz koji protiče.
Snažna je ta voda bila, a u njoj bogatstvo svake kapi. Sve složene onde gde treba, u temeljnom iskustvu saznanja koje nije „okovana svijest u zlatnom izdanju“ nego ispisana korica poderane knjige. Poderane od previše čitanja.
Novi filmovi, nova muzika i pre svega nove knjige dospevale su u našu skromnu sobu koju smo Milan i ja delili kod gospođe Mileve, penzionerke i obožavateljke Slobodana Miloševića, brzinom svetlosti, istog trenutka kada bi ih Teofil preporučio.
Anatomija političkih aktera
Blistava anatomija političkih aktera tog vremena – smešna, otrežnjujuća i odgovorna – bila je odlika kolumni u rubrici „Nuspojave“. Te kontraindikacije su kod nas stvarale jednu vrstu emulzije otpora, samozadovoljnosti mladosti i novog znanja koje je dolazilo iz teške, barokne rečenice nezapamćene na prostorima od Triglava do Đevđelije.
I kao kod svakog vrhunskog umetnika, recimo gitariste kada gitara dobije poseban zvuk, „herc minutu“, tako je Teofilov tekst formirao sopstveni oblik, notu i „twist“. Upotreba svih mogućih južnoslovenskih reči koje je smatrao prikladnim i najadekvatnijim da njima opiše pojavu, poveže misao ili da ubojito značenje rečenici, otkrivala je ne samo njegovu široku lingvističku geografiju nego i sputanost izražavanja u zabranima nacionalne samosvesti i šovinizma. Ja sam najviše voleo kada je koristio prilog međutim na makedonskom, „megjutoa“.
Nekoliko godina kasnije sreli smo ga Milan i ja na jednoj kućnoj žurci u Zemunu, došlo je doba postpetoktobarske slobode, a on je sedeći u mraku jedne sobe razgovarao sa ljudima okupljenim oko sebe. I tada smo osećali da nam je previše dao i da smo ga previše čitali da bismo mu prišli da se upoznamo. Trema je bila parališuća.
U tim godinama nepotpune i delimične transformacije Miloševićevog režima, svi su se već opustili i svojim konformizmom prepuštali scenu, a on se i tada jednako oštro obračunavao sa populizmom, glupošću, sitničarstvom, uskogrudošću, politikanstvom. U svakom sistemu to mu je bio najveći neprijatelj i on ga je uredno prepoznavao, secirao i ismevao.
Borbena alternativa
Vojin Dimitrijević je govorio da su „humor i ironija znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju.” Vojin i Teofil su se poznavali. On je dolazio kod nas u školu ljudskih prava i često govorio o medijskoj sceni Srbije u okviru predavanja o ljudskim pravima u praksi.
Skroman i ironičan, nastupao je sporo, uzbuđujući se svakom novom istinom koju bi izrekao u prethodnoj rečenici i sam šokiran potencijalnim posledicama izgovorene istine. A onda bi reči postale brže uzbuđenije kratke, logične. Govor bi završavao uzbuđen i zabezeknut sobom zbog nepostojanja alternative. Borbene alternative protiv nacionalizma, mržnje i nekulture. Jer ja mislim da je on to tražio. Smislenu alternativu vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”.
I na kraju znam da je želeo da dođe do nove slobode, da radikalsko blato opet završi na smetlištu istorije. Ali Teofil bi bio Teofil u svakom sistemu i svuda bi našao “nuspojave” društva. Zato je on sam po sebi osobeni znak, iza koga ne stoji niko, kao i u Arsenovoj pesmi i istoimenoj zbirki Teofilovih tekstova.
Izvor: Vreme
