Vest o tome da je preminuo Teofil Pančić, jedan od najpoznatijih autora nedeljnika “Vreme“ i kolumnista Danasa, iako stoji da se to desilo kao posledica duge i teške bolesti je mnoge iznenadila budući da je Teofil bio neka vrsta posebne novinarske konstante.
„Teofilov odlazak prkosi paroli da nema nezamenljivih“, tačno su između ostalog u In memoriamu, naveli njegovi prijatelji i kolege iz Vremena.
„Teofil je moj prijatelj, pa ne mogu reći po čemu ću ga pamtiti. Na neki način, to je stvar moje intime, koju mogu, ali i ne moram dijeliti sa svijetom. Važnije je po čemu će, i hoće li uopće, naše kulture, najprije srpska, ali nikako samo srpska, pamtiti Teofila. U tom je pamćenju, naime, sva naša kulturna i književna budućnost. Teofil Pančić je posljednjih trideset godina srpske književnosti i kulture. On je srpska književnost u Zagrebu, i hrvatska u Beogradu. On je Vinaver, on je Krleža. Eto, po tome bi ga trebali pamtiti oni koji zaboravljaju sve“, rekao je književnik Miljenko Jergović za Danas.
Teofil Pančić bi najbolje napisao svoju biografiju, a sročio je i kolumnu pod naslovom „Na vest o mojoj smrti“ .
Jedna od mnogih biografija Teofila Pančića je na sajtu književnog festivala Na pola puta. Ide ovako:
„Teofil Pančić nije rođen u Novom Sadu, mada drži da bi to bilo po svemu najprirodnije i najlogičnije, nego je rođen u Skoplju 6. srpnja (jula) 1965. (ali nedužno Skoplje niti ne pamti). Potom je živeo u raznim gradovima SFRJ, prateći očevu službu. Od 21. februara 1976. do 30. decembra 1991. živeo je u (Novom) Zagrebu, u Aleji Viktora Bubnja. Dakle – odrastao je u Zagrebu, ukoliko je ikada odrastao, što je dvojbeno. Majka mu je, za nagradu zbog uspešno završenog 8. razreda OŠ ‘Gustav Krklec’, poklonila narandžasti pisaći sto tbm deluxe, proizvođača ‘Iskra’ iz Bugojna. Kako iz raznih razloga, uključujući i dijagnozu protanopia 50 odsto nije uspeo da postane vozač dugolinijskog međugradskog autobusa ili moćnog šlepera, što mu je bila dečačka želja, postao je pisac opšte prakse – što mu je bila druga dečačka želja. Išao u škole, mada neredovito. Služio vojni rok, mada nerado“, stoji između ostalog u Pančićevoj biografiji na ovom sajtu.
Beogradski nedeljnik Vreme, koji je Teofil smatrao svojom matičnom lukom i u kojem je bio urednik kulturne rubrike do samog kraja podseća da je Teofila formirao Zagreb, a da je zauvek ostao Vojvođanin.
„Od devedesetih živi na relaciji Beograd – Novi Sad. Zauvek je ostao Vojvođanin, jer je za svoje beogradsko prebivalište odabrao Zemun. Stalni kolumnista “Vremena” bio je od 1993. godine. Objavljivao je tekstove i kolumne u mnogobrojnim medijima među kojima su: Slobodna Evropa, Jutarnji list, Naša Borba, Autonomija, Republika, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisni, Vojvodina, Pobjeda, Monitor itd. Autor je više od 20 knjiga, mahom zbirki eseja, među kojima se izdvajaju: “Urbani bušmani”, “Čuvari bengalske vatre”, “Osobeni znaci” i kratki roman “39 dana juna”. Dobitnik je brojnih domaćih i regionalnih nagrada, kao što su “Jug Grizelj”, “Vitez poziva”, “Srđan Aleksić”… Većina nagrada koje je Teofil Pančić dobio dodeljuju se za hrabrost, novinarsku ili ljudsku“, navodi se na sajtu Vremena.
Izvor: Danas
