Piše: Ljubomir Živkov, za ''Danas''
Teofila se sećam kao mladog čoveka u hodniku redakcije „Vremena“, nadomak sobice u kojoj su sedele lektorke, a gde sam i ja imao nužni smeštaj, Teofil je toj odaji dao ime Lektorat, pojavio se bio sa kosom kao četka i frizurom kao iz West Pointa, samo sam ga tada video tako ošišanog, a ipak, tri decenije kasnije, ponovo ga vidim takvog, srećnog što će njegov putopis iz Londona biti u „Vremenu“.
Krleža se u našim sećanjima pojavljuje dvojako, kao čovek ćelav ili kao osoba sa dobro odabranim šeširom, Teofil će u sećanjima čitalaca biti večito dugokos, ali se, kad ja pomislim na njega, pojavljuje kao mlad i kao kratkokos.
Voleo je Teofil i muziku, film možda još više, pozorište možda i ponajviše, pa ipak bih rekao da je jezik njegova kuća, pisao je puno, pisao je mislim lako, pisao je dobro, i nadahnuto i kontrolisano u isti mah, i nije samo pisao – Teofil je kao čitalac bio nedostižan i nenadmašan, Borhes je o sebi rekao da se ponosi više knjigama koje je pročitao nego onima koje je napisao, Teofil se nije hvalisao onim što je u svojoj žeđi pročitao, ali se to prostranstvo itekako odražavalo na ono što je sam pisao: pojavljivalo se kao sposobnost da naoko trivijalnim stvarima priđe iz neočekivanog ugla, očitavalo se u sve većem leksičkom bogatstvu i, napokon, urodilo je neznano tačno kada rodivšom se sposobnošću da sam stvara nove reči, čitaocima nepoznate, ali koje se same tumače svojom slikovitošću, ili im okolne reči sestrinski priskaču dajući im pun smisao.
Teofil je među prvima uočavao zlo, razotkrivao ga je onima koji se radosno prepuštaju navici i koji svoju rasudnu moć čuvaju za neko buduće vreme, unapređivao je stalno jezik, želeo je da bude deo mobe koja bi opravljala našu dugo upropašćavanu zajednicu, da li je pridoneo zajedničkom boljitku? Nadam se da jeste. Ili da kažem „bumo videli“?
Nisam ga na moju sramotu i na moju žalost posetio otkako je bolestan, zavaravao sam se njegovim kolumnama, koje jesu bivale sve ređe, ali su stajale uporno kao bedem između Teofila i Smrti, u Novom Sadu sam, na Varadinskom mostu, mogao da zamislim koliko Teofila srce vuče da bude sa ustanicima, znao sam da ne može, ali nisam znao da mu je preostalo tako malo dana.
Pa sam u „Danasu“ video kolumnu iz njegove arhive, nova se nije pojavila zbog sprečenosti autora, tako nekako je bilo rečeno, i ta stara kolumna trebalo je, znam, da ga štiti od onoga što se približavalo, ali nije to bilo u moći stare kolumne, „Ćaci, vrati se“ je to još mogla, ali bila je poslednja.
Izvor: Danas
