Ponekad pomislim koliko bi se zanimljivih knjiga dalo napisati kada bismo samo umeli da povežemo u reči sve one konfuzne fascinacije našim nedotaknutim herojima.
Zamislite te tomove anegdota o Đorđu Balaševiću svih onih nepoznatih autora koji nikada neće zaboraviti retke susrete sa njim, te bujice osećanja i misli proistekle iz neizbrojanih sati slušanja njegovih pesama kojima treba odrediti prikladno uparena slova, te ideje kojima su Đoletovi stihovi odškrinuli vrata… Ali, neće se to dogoditi. Većina svega toga će ostati neispričana, tek prosuta u nasumičnim komentarima na neku vest, zagubljena u dimu i alkoholnim isparenjima lokalnih kafana i, možda najopipljivije, kroz neki poklon u vidu par mandarina i malog belog zeca ili pogled u sećanja ograđena trskom i šaši iza kojih se kupa neka naša nedosanjana protina kći ili kada, okićeni perom sokola, pokidamo sve one nevidljive, godinama vezivane lance i katance samoprekorne rutine…
Đole je najosporavaniji i najvoljeniji muzičar Jugoslavije. Zamerali su mu sve i svašta, od toga da više recituje nego što peva, da je patetičan, da se ponavlja, da je više zabavljač nego umetnik, da se bavi politikom koju ne razume, da je srpski nacionalista, da je izdajnik Srpstva, da je autonomaš, da više voli Beograd od Novog Sada… Kleli su se zajedno s njim Titu i prepevavali mu stihove u raznorazne himne, himnice i zakletve kojekome i koječemu, a onda zahtevali da se odrekne i Tita i pesme. Merili su mu svaku reč, svaki nastup, preuveličavali, vadili iz konteksta, lagali… A on je za sve to vreme pisao pesme u kojima im često nije ostajao dužan, punio sale i dvorane gde god se pojavio i tako sve do tog 19. februara 2021. kada su te sale i dvorane preplavile ulice svojih gradova kao da su u nekom onostranom pokušaju da mu presretnu u nepoznato zapućenu dušu i ugrabe poslednju priliku da kažu koliko su ga voleli.
Menjala se moda od davne 1977. kada je Balašević objavio svoj prvi singl “U razdeljak te ljubim”. Nakon pastirskog roka uhvatili smo korak sa svetom kroz Novi val, prolazile su godine i panka i nju ejdža, grandža, repa i hip-hopa… a Đole ih je pratio gotovo neokrnjen, ostajući onaj pomalo staromodni salajački kantautor i u doba kad su retki bili oni koji su uopšte znali šta "kantautor" znači. Ponekad bi se samo očešao kroz neki aktuelni žanr, više u šaljivoj formi, nego iz želje da se prilagodi popularnom zvuku. Jedno takvo koketiranje uz čuvene stihove "Šupalj si k’o crkveno zvono…" će doneti prvo veliko raslojavanje među ljubiteljima panonskog mornara. Sindrom malih naroda i zajednica se umiranjem Jugoslavije kancerozno širio i uvećavao te su šale usmerene na nacionalni identitet i etničke grupe dočekivane sa pojačanom ostrašćenošću. Nije bilo teatralnog spaljivanja ploča kao što su ih Bitlsi doživeli nakon poznate izjave Džona Lenona, ali pred Đoletom se više nije prostirao put od žute cigle. Baš kao što se i svima nama taj put zamračio.
Iako su mu pesme često bile društveno angažovane i znale su ga dovesti u nevolju, žute cigle su ustuknule pred trnjem, oštrim i opasnim, ponajpre zbog Đoletovog nemirenja sa ratnohuškačkom politikom Slobodana Miloševića. Jer, "vlast je vlast, ali čast je čast!" Nije više mogao mirno da gleda svoj voljeni Dunav kako sada "tamjan odranja". Uprkos velikoj ugroženosti kojoj je bio izložen i on i njegova porodica, Đole je morao da kaže ono što oseća, nije mu se dalo da ćuti i gomila bogatstvo dok drugi stradaju i pate. Jednog dana u budućnosti će ljudi pomisliti da to i nije tako neobično te da je to zapravo najnormalnija reakcija homosapiensa, ali to vreme još nije došlo, a devedesetih je bila retkost koja je crtala metu na grudima. Sopstvenim. Obrnuto proporcionalno pretnji što se nadvila nad njim, ugled mu je rastao, a ljubav i poštovanje su neretko prerastali u obožavanje. Koncerte je bez problema rasprodavao i u doba najveće ekonomske krize, a svuda prisutne pesme su obogaćene i rado čitanim i reprintovanim romanima.
Kako "i spore sveće dogore i film se prekida", tako je došao i 5. oktobar kada smo očekivali da "sve dođe na svoje" pa da nas Đole konačno obavesti da su kojekakve barabe i bitange pohranjene, ako ne svi iza rešetaka, a ono bar pod prašinu prošlosti. Međutim, umesto toga snima "Kere varošanke" u kojima u naizgled veseloj formi obznanjuje srž problema zbog kojeg ćemo vratiti prošlost na velika vrata i opteretiti neke nove klince još jednim dnom dna. Ali, "krivi smo mi…"
Ja sam od onih koji nikada nisu ni saznali da slušaju Đorđa Balaševića. Uvek su tu bili malo rokerskiji likovi, malo buntovniji, malo bezobrazniji i direktniji, bučniji… ali bez problema mogu da nabrojim bar desetak omiljenih pesama od "Regruteske" pa naniže. I mislim da je to možda i najveći doprinos vojvođanskog Dilana (ili je možda ipak Koen u pitanju) u popularnoj muzici ovog regiona. Đole je bio i ostao spona između svih suprotstavljenih strana. Mirio je zaraćene narode, podjednako dopirao i do vernika i do ateista, slušali su ga ljuti rokeri, ali i oni što preferiraju cupkanje u kolu, voleli ga svi koji nisu sebe prepoznavali među onim najprljavim obrisima u ogledalu njegovih pesama…
Često nas je Đole znao prevariti dok smo bili derani. Trčali smo oko devojčica, govoreći im da ih u razdeljak ljubimo, bez ikakve stvarne želje da ih i dotaknemo, a kamoli poljubimo. Primećivali smo kako stariji iste reči razmenjuju među sobom, ali uz neki zagonetan i nama nedokučiv osmeh, no mi smo bili uvereni da je razdeljak na glavi, a ne niže. I naravno da sam mislio da je strašni petao najobičnija živina, a ne… Znate već. Do 2021. sam značajno odrastao, ali sam se ipak ponadao da je 19. februara te godine Đole opet uspeo nekako da me nasamari i da će se vest o tome kako više nije sa nama pretvoriti u neku pogrešnu percepciju, šalu crnu i zlobnu, ali šalu. Ništa od toga. Ostalo je na snazi i četiri godine posle da je Đorđe Balašević umro 19. februara 2021. usled komplikacija od upale pluća izazvane korona virusom.
Vreme heroja bledi i nestaje pred našim očima. Novo doba sve agresivnije gurka poslednje Mohikance odlazećih vremena u zapećke interesovanja. Generacije koje nas prirodno odmenjuju imaju drugačiji koncept života, sve se ubrzalo, imena se gube sa pakovanja i nema zastajkivanja. Mladi na svet sve više gledaju kao na ogromnu pijacu gde prilaze tezgama koje ih zainteresuju, uzmu šta im treba i bez zadržavanja nastavljaju dalje…
Vremena se definitivno menjaju, ali neke stvari su konstanta koja nam poput kičme drži nasleđe od kojeg je nemoguće odlepiti se. Đole je, uveren sam, jedna od njih, mada za njega to više nema nikakav značaj (ako je ikada i imalo).
Svaka priča o našim herojima se svodi na priču o nama samima, o našoj želji da pogledavši iza sebe kažemo kako nije sve bilo zalud, kako nismo prosuli ovaj jedini život koji imamo, kako smo bar umeli da prepoznamo i volimo nešto što nadilazi naš trenutak u vremenu.
A Đole… Đole počiva u miru.
Nebojša Regodić, tekst za portal mojnovisad.com
