Vest o tome da je preminuo Teofil Pančić, redovni kolumnista i jedan od najpoznatijih autora u nedeljniku Vreme, iako uz nju stoji da se to desilo kao posledica duge i teške bolesti, mnoge je iznenadila budući da je Teofil bio neka vrsta posebne novinarske konstante.
„Teofilov odlazak prkosi paroli da nema nezamenljivih“, tačno su između ostalog u in memoriamu naveli njegovi prijatelji i kolege iz Vremena.
– Teofil je moj prijatelj, pa ne mogu reći po čemu ću ga pamtiti. Na neki način, to je stvar moje intime, koju mogu, ali i ne moram dijeliti sa svijetom. Važnije je po čemu će, i hoće li uopće, naše kulture, najprije srpska, ali nikako samo srpska, pamtiti Teofila. U tom je pamćenju, naime, sva naša kulturna i književna budućnost. Teofil Pančić je posljednjih trideset godina srpske književnosti i kulture. On je srpska književnost u Zagrebu, i hrvatska u Beogradu. On je Vinaver, on je Krleža. Eto, po tome bi ga trebali pamtiti oni koji zaboravljaju sve – rekao je književnik Miljenko Jergović za Danas.
– Bilo je lakše živeti dok je Teo bio tu – kaže pisac Saša Ilić za Danas.
– Znao sam da njemu neće promaći ništa, nijedna niskost vlasti, nijedna važna knjiga, nijedan kulturni događaj vredan pomena. Bio je arbitar književnih vrednosti i kolumnistički frontlajner koji je oblikovao mišljenje jednog dela scene, ne samo u zemlji već i u regionu. Uostalom, on je sam, svojim radom, čitanjem i pisanjem, predstavljao taj region. Ili bolje rečeno, kultura Jugoslavije je u Teofilu Pančiću imala svog doslednog zagovornika, čoveka koji je povezivao udaljene svetove na liniji famoznih 400 kilometara, od Beograda ka Zagrebu, Sarajevu i Podgorici. U tom smislu, Teofil je izgradio poseban rableovsko-vinaverovski jezik, ili je taj jezik s njim preživeo potop devedesetih, tako da je najpre na stranicama Vremena, a potom i mnogih drugih slobodarskih tiskanih medija, govorio istinu o društvu, politici i kulturi našeg doba – ističe Ilić.
On podseća da je svaki tekst Teofila Pančića dočekivan sa ushitom i nervozom čaršije, kao i da je zbog njih i stradao.
– Bio je kabalistički posvećen štampanom tekstu koji je umeo da čita bolje od većine akademskih kritičara, koji su uglavnom bili vezani za nacionalne književne atare. Zato je svako Teofilovo odmeravanje specifične težine neke knjige dočekivano sa ushitom i nervozom čaršije. Zbog bravuroznih i hrabrih političkih analiza doživeo je da mu vlast pošalje batinaše sa šipkama da ga pretuku u autobusu br. 83 kojim je redovno putovao do Zemuna. Jedini odgovor koji je imao, bilo je njegovo pisanje. Ceo život je proveo na tom hartijskom zadatku. Iza njegovih tekstova ostajao je dah slobode. Možda je bio i fantom iz Vremena. Svako je mogao da se pouzda u njegov nepogrešivi društveni kompas. Bio je Mihiz našeg vremena, ali sa rokerskim zanosom i nezaustavljivim ritmom u rečenicama. Sada, kada je otišao, još uvek čujem taj ritam. U njemu će nastaviti da traje – zaključuje Saša Ilić.
– Baš smo bili vrlo bliski. Teofil je bio jedna divna emocija. Svi ga znaju kao bistrog, kao oštrog ja ću ga pamtiti po ljubavi kojom je zračio svaki put kad bismo se sreli – rekao je za Danas kolumnista i pisac Ante Tomić.
„Veliki novinar“, kaže Zoran Kesić na vest o smrti Teofila Pančića koji je nekoliko puta bio njegov gost.
– Jednom, sećam se u onoj našoj novogodišnjoj emisiji, to je ona naša emisija Zlatna šolja, analitičari su nam bili dream team: Teofil Pančić, Mićko Ljubičić, Voja Žanetić, Draža Petrović i kao specijalni gosti Sergej Trifunović i hor Kolibri. I nakon emisije smo svi koji smo učestvovali u njoj, njuzovci, Sale, naš reditelj, naše žene, cela ekipa, otišli na ručak u neki restoran, spojili stolove i imam tu sliku, zove se Porodični ručak – prisetio se Kesić.
Odlazak Teofila Pančića, je za njega nenadoknadiv gubitak.
– Takva hrabrost, doslednost, erudicija, ja bukvalno kad ne znam da li da pogledam neku predstavu ili pročitam neku knjigu, pročitam šta Teofil misli o tome. I ne samo o umetnosti, o politici, o društvu, njegov stav je meni bio kao neka vrsta putokaza. Ako u nešto nisam bio siguran, vidim šta on misli, kažem: „Okej, instinkt me nije prevario, Teofil misli tako.“ Nenadoknadivo – konstatuje Zoran Kesić.
– Teofil je čovek koji je uneo neke nove dimenzije u naše novinarstvo, posebno u oblast koja se u poslednje vreme zove kolumnistika. On je imao svoj stav i taj stav je umeo da obrazloži mislima koje nisu jednostavne ali koje jesu izrečene na jednostavan način sa mnogo duha, sa mnogo obrta i sa mnogo snage – kaže kolumnista Ljubodrag Stojadinović za Danas.
Prema njegovim rečima, takvi Teofilovi tekstovi i on sam, sasvim normalno, izazivali su mnogo otpora posebno kod ljudi koji su nišči duhom, koji su nesposobni da razumeju smisao teksta. S druge strane, imao je veliko poštovanje kod svih onih koji su bili njegovi revnosni čitaoci.
– Ja sam neki kolumnista ali sam rado čitao Teofila, poznavali smo se, nismo se mnogo sretali, ali smo bili na neki način kolege, prijatelji i kolege i ova vest me jutros zaista iznenadila, očekivao sam kolumnu sad u subotu, vidim da je izašla neka iz 2022. i zato me je jutros baš zatekla ova informacija o smrti, jer nije ništa nagoveštavalo da se će se tako nešto desiti. Jako sam ožalošćen i obično je fraza kad se kaže da će nedostajati, ali ovde je zaista veliki manjak, velika depresija. I ovako imamo malo ljudi koji misle dok pišu. Pojavila se neka verzija novinarstva gde se rade potpuno druge stvari. Teofil je svojim odlaskom praktično napravio ogroman prostor koji ne može da bude popunjen ni sad ni u skoro vreme – zaključuje Ljubodrag Stojadinović.
Minja Bogavac, spisateljica i pozorišna rediteljka, Teofila je upoznala prvo preko njegovih tekstova a kasnije su sarađivali.
– Tokom mog odrastanja, Teofil Pančić je bio onaj “mali čovek koji stanuje u radiju”. Upoznala sam ga preko njegovih tekstova, eseja, kritika i komentara. Sećam se kako sam bila vrlo ponosna kada sam prvi put pročitala tekst Teofila Pančića u kom je tema bio moj rad. Osećala sam se važno i odraslo. Kao da sam primljena u tajnovito društvo “malih ljudi iz radija”… Kasnije, tokom života, u više navrata smo se sretali, kao saradnici. Nismo se mnogo družili ni često viđali, ali se jesmo redovno čitali i povremeno dopisivali. Kao urednik Vremena, pre nekoliko godina, pozvao me je da pišem kolumnu. Kad bih mu poslala tekst, odgovarao je kratko, tek da me informiše da je primio mejl. Da bih saznala šta stvarno misli o mojim tekstovima, čekala sam da izađu novine, pa da se uverim: nema ispravki i svaki zarez je tamo gde sam ga ostavila. To sam razumela kao veliko ohrabrenje. Još veće ohrabrenje bili su njegovi tekstovi u novinama iz kojih sam shvatala da o mnogim stvarima mislimo dovoljno slično da bismo se mogli smatrati saveznicima. A saveznici su i prijatelji, čak i ako sa njima nisi popio mnogo kafa. Pamtiću ga po integritetu, erudiciji, čitalačkoj radoznalosti i dobrom smislu za humor. Njegov prerani odlazak bolno je karakterističan za profesiju kojoj je posvetio život. Pridružio se redakciji vrhunskih novinara, kaže se previše često u Srbiji. Misli se, naravno, na sve velike novinare koji su nas napustili, dok su još bili u punoj intelektualnoj snazi. Bio je sjajan hroničar našeg vremena i zauvek ću mu biti zahvalna na tekstovima koji su nam pomagali da razumemo ovo čudno društvo i ludi svet. Slava mu i hvala.
Od Teofila se oprostio kolumnista Ljubomir Živkov. Pamtiće kao mladog i kratke kose.
„Teofila se sećam kao mladog čoveka u hodniku redakcije Vremena, nadomak sobice u kojoj su sedele lektorke, a gde sam i ja imao nužni smeštaj, Teofil je toj odaji dao ime Lektorat, pojavio se bio sa kosom kao četka i frizurom kao iz West Pointa, samo sam ga tada video tako ošišanog, a ipak, tri decenije kasnije, ponovo ga vidim takvog, srećnog što će njegov putopis iz Londona biti u Vremenu.
Krleža se u našim sećanjima pojavljuje dvojako, kao čovek ćelav ili kao osoba sa dobro odabranim šeširom, Teofil će u sećanjima čitalaca biti večito dugokos, ali se, kad ja pomislim na njega, pojavljuje kao mlad i kao kratkokos.
Voleo je Teofil i muziku, film možda još više, pozorište možda i ponajviše, pa ipak bih rekao da je jezik njegova kuća, pisao je puno, pisao je mislim lako, pisao je dobro, i nadahnuto i kontrolisano u isti mah, i nije samo pisao – Teofil je kao čitalac bio nedostižan i nenadmašan, Borhes je o sebi rekao da se ponosi više knjigama koje je pročitao nego onima koje je napisao, Teofil se nije hvalisao onim što je u svojoj žeđi pročitao, ali se to prostranstvo i te kako odražavalo na ono što je sam pisao: pojavljivalo se kao sposobnost da naoko trivijalnim stvarima priđe iz neočekivanog ugla, očitavalo se u sve većem leksičkom bogatstvu i, napokon, urodilo je neznano tačno kada rodivšom se sposobnošću da sam stvara nove reči, čitaocima nepoznate, ali koje se same tumače svojom slikovitošću, ili im okolne reči sestrinski priskaču dajući im pun smisao.
Teofil je među prvima uočavao zlo, razotkrivao ga je onima koji se radosno prepuštaju navici i koji svoju rasudnu moć čuvaju za neko buduće vreme, unapređivao je stalno jezik, želeo je da bude deo mobe koja bi opravljala našu dugo upropašćavanu zajednicu, da li je pridoneo zajedničkom boljitku? Nadam se da jeste. Ili da kažem „bumo videli“?
Nisam ga na moju sramotu i na moju žalost posetio otkako je bolestan, zavaravao sam se njegovim kolumnama, koje jesu bivale sve ređe, ali su stajale uporno kao bedem između Teofila i Smrti, u Novom Sadu sam, na Varadinskom mostu, mogao da zamislim koliko Teofila srce vuče da bude sa ustanicima, znao sam da ne može, ali nisam znao da mu je preostalo tako malo dana. Pa sam u Danasu video kolumnu iz njegove arhive, nova se nije pojavila zbog sprečenosti autora, tako nekako je bilo rečeno, i ta stara kolumna trebalo je, znam, da ga štiti od onoga što se približavalo, ali nije to bilo u moći stare kolumne, ‘Ćaci, vrati se’ je to još mogla, ali bila je poslednja.“
– Jedan od najvećih novinara koje sam ja imao prilike da čitam. On je bio i moj prijatelj i veliki prijatelj Zelenog Zvona i Novog optimizma – kaže Branislav Guta Grubački, osnivač ovog pokreta.
Dodaje da za njega predstavlja čast što je Teofil najviše puta govorio na tribinama koje su organizovali.
– Ne postoji neko drugi ko je kao Teofil. Pisao je razne uvodne tekstove za Novi optimizam, za novine koje smo pravili, za događaje koje smo organizovali. Bio je dobri duh Novog optimizma i zbog toga je upravo Teofil prvi nosilac našeg priznanja „Veliko hvala“. Žao nam je bilo što nije bio u prilici da ga preuzme. Družili smo se sa istim ljudima i u Novom Sadu i u Beogradu. Bilo je prijatelj naših laureata od Mirka Đorđevića do Nebojše Popova. Otkrili smo i da nas vezuje besomučno čitanje razne štampe, od najbolje, do đubreta. Teofil je neko ko je apsolutno razumeo Vojvodinu. Mnogi će reći da će im nedostajati njegova reč a nama je poslednjih godina, od kako se razboleo, nedostajao fizički, da se vidimo i da se družimo. Najveći, eto… – zaključuje Branislav Guta Grubački.
– Teofil spada u red kolumnista kakvi su bili Bogdan Tirnanić, Veselko Tanžera i njegov prijatelj Predrag Lucić. Njegove kolumne imale su uvijek toliko lični pečat da bi se od izbora iz njih mogao napraviti roman u više nastavaka koji bi imao jetke, prkosne i na samo njemu svojstven način fragmente i nijanse. Otišao je Teofil al’ ostaće zauvijek u sluhu čitalaca – kaže povodom smrti Teofila Pančića pisac Božo Koprivica, navodeći Rilkeove stihove:
„Svi mi padamo. Pada ruka. Pad u svakom od nas živi neizbežno. Pa ipak Neko beskonačno nežno padanju ovom daje smerni sklad.“
Teofil Pančić (1965- 2025)
Jedna od mnogih biografija Teofila Pančića je na sajtu književnog festivala Na pola puta i ide ovako:
„Teofil Pančić nije rođen u Novom Sadu, mada drži da bi to bilo po svemu najprirodnije i najlogičnije, nego je rođen u Skoplju 6. srpnja (jula) 1965. (ali nedužno Skoplje niti ne pamti). Potom je živeo u raznim gradovima SFRJ, prateći očevu službu.
Od 21. februara 1976. do 30. decembra 1991. živeo je u (Novom) Zagrebu, u Aleji Viktora Bubnja. Dakle – odrastao je u Zagrebu, ukoliko je ikada odrastao, što je dvojbeno. Majka mu je, za nagradu zbog uspešno završenog 8. razreda OŠ ‘Gustav Krklec’, poklonila narandžasti pisaći sto tbm deluxe, proizvođača ‘Iskra’ iz Bugojna. Kako iz raznih razloga, uključujući i dijagnozu protanopia 50 odsto nije uspeo da postane vozač dugolinijskog međugradskog autobusa ili moćnog šlepera, što mu je bila dečačka želja, postao je pisac opšte prakse – što mu je bila druga dečačka želja. Išao u škole, mada neredovito. Služio vojni rok, mada nerado“, stoji između ostalog u Pančićevoj biografiji na ovom sajtu.
Beogradski nedeljnik Vreme, koji je Teofil smatrao svojom matičnom lukom i u kojem je bio urednik kulturne rubrike do samog kraja podseća da je Teofila formirao Zagreb, a da je zauvek ostao Vojvođanin.
„Od devedesetih živi na relaciji Beograd – Novi Sad. Zauvek je ostao Vojvođanin, jer je za svoje beogradsko prebivalište odabrao Zemun. Stalni kolumnista “Vremena” bio je od 1993. godine. Objavljivao je tekstove i kolumne u mnogobrojnim medijima među kojima su: Slobodna Evropa, Jutarnji list, Naša Borba, Autonomija, Republika, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisni, Vojvodina, Pobjeda, Monitor itd. Autor je više od 20 knjiga, mahom zbirki eseja, među kojima se izdvajaju: “Urbani bušmani”, “Čuvari bengalske vatre”, “Osobeni znaci” i kratki roman “39 dana juna”. Dobitnik je brojnih domaćih i regionalnih nagrada, kao što su “Jug Grizelj”, “Vitez poziva”, “Srđan Aleksić”… Većina nagrada koje je Teofil Pančić dobio dodeljuju se za hrabrost, novinarsku ili ljudsku“, navodi se na sajtu Vremena.
Teofil ili misliti svojom glavom
Potpuno je apsurdno, gotovo nemoguće, pisati oproštaj od Teofila Pančića. Jedan od naših vodećih novinara, kolumnista, esejista i književnih kritičara, Teofil je uvek nepogrešivo bio na strani života, te njegov prerani odlazak zaista deluje kao cinizam sudbine. Takođe, njegov ironičan, šeretski stav i u pisanju i u odnosu prema svetu, kojim je zaklanjao izuzetno veliku osećajnost i empatiju, čoveka kao da obavezuje da o njemu piše bez ikakve patetike; u suprotnom, živo vidite njegov podsmešljiv osmeh ispod brade kojim opominje da se ne preteruje u izlivima emocijama, hvalospevima, ili bilo kakvoj neumerenosti.
Ali, Teofile, ne pitaš se ovde Ti, nego mi. Svoj zazor od patetike zadrži za sebe, jer si zaslužio da se o tebi piše neumereno, u hvalospevima i s puno emocija. Teofil Pančić bio je, naime, sasvim izvesno neponovljiva figura srpske i postjugoslovenske žuralistike; pored gore navedenih, kao što su životni elan, ironija i osetljivost, njegovo delo (i ličnost) krasile su još nekolike moćne osobine, a iznad svih pravdoljubivost, poštenje, i ona koja će se, s pravom, izdvajati u svim sećanjima na Teofila – hrabrost.
Njegova se hrabrost videla u pisanju kako o imanentno političkim temama, tako i o onim iz oblasti kulture. Ona se manifestovala u razmišljanju svojom glavom, u analizama izvan bilo kakvih okvira, pre svega onih koji nameće „duh palanke“, Teofilov i ponajveći neprijatelj. To ne znači da je u njegovom pisanju bilo reletivizacija i/ili hirovitosti, da nikad niste znali s kakvim će stavom o nekoj temi izaći. Naprotiv, Teofil je eks-jugoslovenske političke, društvene i kulturne teme posmatrao i analizirao s pouzdanih, čvrstih pozicija, na koje je čak voleo, tim svojim ironičnim stilom, da se neprestano vraća, da nam ih bez prestanka urezuje u mlohavo sećanje, jedno od najpogubnijih svojstava ovdašnjih društava i kultura. A te pozicije se tiču odnosa prema nacionalizmu i iz s njim povezanih ratova iz 90-tih, koji do danas, Teofil je to odlično znao, oblikuju naše živote.
U toj se tački sustiču njegova hrabrost i pravdoljubivost: uvek na strani istine i pravde, na strani slabijeg i žrtve, bez obzira na posledice koje to nosi. A posledice ponekad i nisu bile tako male, udari su dolazili sa različitih strana, pa i od jučerašnjih saboraca. Teofil se pak sa svim tim nosio superiorno, bez jeda i preosteljivosti, s autentičnim gospodstvom, uz ironični osmeh i nezlobivo odmahivanje rukom.
Ivan Medenica
Izvor: Danas
