Piše: Milenko Vasović, za portal Nova.rs
Tebi je, predsedniče, svojstveno da za mnoge nasilnike imaš razumevanja, pokušaj da opravdaš i ovog što u Beogradu baca ljude pod točkove, da narod razume. Ovoga što umalo ne ubi devojku, studentkinju fakulteta na kome si i ti diplomirao, a da ništa nisi naučio o pravu, pravdi, dostojanstvu i ljudskosti.
Zaštiti ga, predsedniče. Nije taj ološ tako loš, nego su kriva ova deca što se bore da oslobode državu od mafijaša, primitivaca i moralnih bogaljeva. Kaži predsedniče narodu da imaš razmevanja, jer su ti studenti “hrvatski agenti”, “strani plaćenici”, “da rade za Ciju”, a takve treba gaziti. Je l’ tako, predsedniče naš, diko naša, Srbine najveći koga je Srbija ikad imala. Graditelju naše sreće i naše nesreće. Da li si ti ikad bio srećan i znaš li šta je sreća, usrećitelju naš?
Sreća je kad živiš u zemlji iz koje ne moraš da bežiš da bi mogao da živiš pošteno i dostojanstveno, da ne moraš da obožavaš vođu, da ti ne treba partijska knjižica da bi dobio posao. U kojoj nasilnici čiste zatvorski krug, nestručnjaci ne vode državne projekte, a ubice ne šteti državni vrh. Eto, ova deca što danima protestuju žele samo to, je l’ to mnogo?
Ti si predsedniče nebrojano puta stao na pogrešnu stranu. Abolirao si ministre koji su u jurnjavi za političkim poenima poslali helikopterom sedmoro ljudi u smrt, tetošio si one što ruše u Savamali kao da si branio samog sebe. Pun si razumevanja za vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi, sklonio si snimak nesreće u Doljevcu… I nikad nisi upalio sveću svom partijskom drugu Cvijanu.
Veče uoči tragičnog događaja u Ruzveltovoj ulici, ti si lepo, kod gospodina Fokusa, objasnio narodu kako je povređivanje sedmoro studenata na Pravnom fakultetu samo obično guranje, prijatelji se malo koškali. Hoće to, prijatelji umeju da dođu u kuću i pošalju te u Urgentni centar.
Imao si onoliko razumevanja i za vozača iz Požarevca koji je nosio na haubi profesora u penziji. Kao pravnik lepo si primetio da bahati vozač nije prekršio nijedan zakon. Nisi se setio zakona ljudskosti, toga nema kod naprednih radikala.
Imaš li utisak, predsedniče naš, da si tako podstakao i onog ludaka koji je povredio, opet automobilom, a kako bi drugačije, dvoje umetnika iz Beogradske filharmonije. Da si inspirisao i one bednike koji su 13. decembra uleteli među građane koji su protestovali u Novom Sadu. Među tim nasilnicima bio je i policajac iz Zemuna, znaš li to predsedniče naš? Valjda je i taj policajac mislio da ne krši nijedan zakon. Tako je predsednik rekao.
Šta misliš, predsedniče, da li je i hulja iz Ruzveltove isto to mislila? Jesu li ga tvoje reči ohrabrile. Ne bi bilo lepo da on robija samo zato što je mislio da je gaženje ljudi na ulici dozvoljeno, nekažnjivo, pa čak i poželjno. I “patriotsko”. Naročito ako se ta omladina na ulici nešto buni. I kritikuju vlast, a tebi kažu da nisi nadležan.
Ko su, bre, ti studenti da tebe proglase nenadležnim, takoreći nebitnim. Tebe najbitnijeg u novijoj srpskoj istoriji. Čoveka koji je rešio Kosovo, koji ima “hiljadu uspeha”, oko koga su sve bogati i ugledni. Sve kumovi i neškolovani. Ti koji si jedini uspeo da državu odvojiš od znanja i morala, od zakona i pravde.
Ti si predsedniče bitan, svi ostali su ništa. Bez tebe ničega ne bi bilo, premudri državniče naš. Ni pruga, ni puteva, ni korupcije, ni nadstrešnica, ni dugova, ni protesta.
Oglas se, predsedniče, inače će nasilnika iz Ruzveltove dokopati tužioci i sudije. A dečko je samo radio onako kako misli da treba. Ili kako mu je naručeno.
