Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Srbija se možda i umiriti može, ali oni koji bi da je umire zarad sopstvenog mira nikako da pronađu najpogodniji bensedin i da ga ispravno doziraju. Lekovi za umrtvljivanje gneva koji su ranije radili sada su kanda nemoćni, oguglalo se na njih, stekao se imunitet.
Đaci izlaze pred škole, studenti pred fakultete, zaposleni pred firme i ustanove, stanari pred zgrade; Gospodar i njegovi ljute se na đake, studente, profesore, zaposlene, stanare i uopšte na sve koji ne rade na njihov daljinski upravljač – a upravljaču, činilo se moćnom i večnom, polako crkava baterija.
Poslanici i odbornici ulaze u svoje skupštine i unose transparente i druge insignije protesta, a i neki građani bi da ušetaju s njima u te odaje u kojima bi trebalo da budu njihovi predstavnici, pod uslovom da se probiju do mesta gde ih predstavljaju.
Gospodar i njegovi ljute se i na njih, tako da lepo ne znaš šta da radiš da bi zadovoljio Gospodara – ne valja kad ulaziš, ne valja kad izlaziš. Šalimo se, naravno, jer ko kaže da građanin uopšte želi da zadovolji gospodara? A ni Gospodar ne želi da zadovolji građanina, a sve i da želi teško da bi mogao, jer je cena tog zadovoljenja iz dana u dan sve viša, kamate rastu u nebesa.
Nedužne žrtve zahtevaju prinošenje krivaca, što se Gospodar više i ogorčenije tome odupire krivci su em sve krivlji em njemu sve bliži, i u jednom će trenutku ostati još samo on, što je i najpravednije, jer ko je za sve zaslužan i za sve nadležan, taj je i za sve kriv.
Tako je to kad se računi ne plaćaju na vreme, štaviše, kad se računi ne polažu nikome nego se državom i društvom upravlja po svom ćeifu, koji nije dobar metod upravljanja čak i kad ste sposobni i voljni za nešto bolje od bahatosti, kvarnosti i pretencioznog neznanja koje se tobože razume u sve, prosuđuje svašta i presuđuje svakome.
Ali, jedno se Gospodaru mora priznati. I količina i sastav i osobine polusveta koji je okupio oko sebe impresivni su, ovakvih još nije bilo na ovolikoj gomili. Ustvari, bilo je, Gospodarev je politički otac sa muževnim šprahfelerom sa svakakvih društvenih deponija još u ona davna vremena našeg početnog strmoglava iskopao zavidnu količinu bašibozuka, ali taj bašibozuk se bašibozučkim poslovima i bavio, niko se tu nije pravio da je nešto drugo nego ono što jeste.
U čemu je, dakle, razlika između oca i sina, pre metodološka nego suštinska? U tome što je Vučić, jer tako se taj već odavno precvali junior zove, iz ko zna kakvih karabudžaka iskopao novi naraštaj bašibozuka, ali mu je – valjda u skladu s novim vremenima, jer ne sipa se novo vino itd. – od ništarija i propalica svih profila napravio poslanike i gradonačelnike, ministre i sekretare, direktore i upravnike. Pa je to poskidalo svetleće tikepa i gilipterke i obuklo odela, vezalo kravate, ušniralo ružne, ali skupe cipele i sačinilo jednu novu dvorsku kastu, beslovesnu ali i beskičmenu. I u svakom trenutku voljnu da učini bilo šta za opstanak Gospodara, koji je ujedno i njihov opstanak u svojstvu Nekoga i Nečega.
I kad slušate onog Zobenicu, navodno veštački inteligentnog ali sve drugo mu je prirodno kao čista runska vuna, kako u svojstvu poslovođe novosadske poslovnice fabrike za trovanje naših života, objašnjava svom personalu kako konkretno treba da vređa i ponižava ljude, znajte onda da slušate upravo tu novu, apgrejdovanu generaciju Gospodarevih pretorijanaca.
I kad vidite i čujete nešto što nikada pre niste videli i čuli, da su lično gradonačelnici, predsednici opština i drugi činioci normalnog poretka stvari angažovani, tačnije mobilisani, za koškanje i naguravanje sa sopstvenim građanima, za psovanje i ponižavanje dostojnijih od sebe, čak i đaka, nemojte se čuditi jer i to je naposletku samo preodeveni bašibozuk, iz velike nužde vraćen na fabričke postavke. A to opet znači da su Gospodar i njegovi ovaj put u velikoj nuždi. Na nama je da im nikada više ne dozvolimo da se olakšaju na nas.
