Piše: Milan Živković za ''Danas''
Autor je redovni profesor Katedre za engleski jezik
Znate, kada uđete u prodavnicu i počnete da kupujete sve što vam (ni)je potrebno, tu kalkulantski pristup nije nužno loš jer vas sprečava da kupite ono što vam ionako nije bilo potrebno. E sad, nije dobro da vam takav pristup postane navika, pa da ga koristite i tamo gde ne treba. Ovde pišem o nečemu što nije i ne sme biti predmet trgovine. A ni ćutanja.
Veličanstveno predavanje o etici, pravdi, poštenju i dostojanstvu koje nam trenutno drže naši studenti je nešto što se ni po koju cenu ne sme propustiti, kolege profesori. To predavanje je obavezno jer se ne dešava toliko često, a uči nas onom što je u životu najvažnije – zdravim vrednostima na kojima bi pojedinac, ali i čitavo naše društvo, trebalo da počiva.
Ne, nije to samo običan studentski protest koji se dešava s vremena na vreme. Čujem, pojedine kolege, profesori, govore u javnosti kako će i ovaj mladalački hir brzo proći na taj način direktno vređajući sopstvene studente.
Dalje, čujem od tih istih kako su institucije adresa na koju bi studenti trebalo da se obrate, te da čekaju u redu kako bi se neko umilostivio da im drsko odgovori kako su zatočeni u svojoj mladalačkoj zabludi, te da bi trebalo što pre da se vrate u podaničku brigadu koja ucenjeno, dirigovano i sramotno korača utabanim stazama svakodnevnih javnih poniženja i vređanja zdravog razuma. Ostale komentare istih bolje da i ne čujem.
Cenjene pojedine kolege, profesori, ovde institucije već dugo ne postoje. Zapravo postoje, ali kao simboli najvećih poraza i poniženja koja iz generacije u generaciju doživljavamo. Stoga su ovi hrabri mladi ljudi odlučili da to nije i ne sme biti njihov put.
Zato sada nije isto kao pre. Neukaljani i nepotkupljivi, oni pametnije i mudrije trče ka svom uzvišenom cilju. Shvataju bolje od nas da sve prvo mora da stane, kako bi se zaustavio kobni perpetuum mobile, te isti usmerio ka pravoj strani.
Nama, njihovim profesorima, ostaju dva puta: prvi – koji vodi u prošlost, slepo podaništvo i svakodnevno pristajanje na vređanje zdravog razuma i ponižavanje inteligencije, i drugi – s našim studentima, u budućnost, ka društvu elementarne pravde, slobodnih i čestitih institucija, te normalnih vrednosti koje pojedincu obezbeđuju preko potrebno ljudsko dostojanstvo.
Smatram potpuno prirodnim i neupitnim da profesori budu uz svoje studente. Baš sada, više nego ikad! Pa gde bi to trebalo da je mesto profesora ako ne uz svoje studente?! Ti mladi ljudi su se pokazali boljim od nas savladavši celokupno gradivo uspešno i pre kraja semestra, prešavši odmah na direktnu primenu naučenog u praksi.
Pojedini profesori, bojažljivi i uljuljkani u svojim pozicijama, lišeni svih snova koji su ih nekad inspirisali i pokretali, potplaćeni, ucenjeni, izmoreni ili slomljeni od gotovo celoživotnog šetanja na raznoraznim protestima, ne vide najlepši dar koji nam naši studenti pružaju na dlanu – priliku da povratimo oduzeto dostojanstvo i čast dok stojimo uz njih u borbi za pravdu i slobodu.
Naše je sada da im pružimo ruku. Tim pre zbog onog što bi trebalo da ih učimo na svim našim predavanjima – kako da kritički razmišljaju i stalno preispituju sve(t) oko sebe. Studenti su nam pokazali nešto što smo, čini se, zaboravili: pravovremeno postavljanje suštinskih pitanja mnogo je značajnije od konačnih odgovora. A da li ste čuli i razumeli njihov veličanstveni glas tišine u najvećem amfiteatru Srbije, beogradskom trgu Slavija?
Predavanje naših STUDENATA je u toku. Uskoro će ispit, drage kolege, profesori. Kako ćete takvi pred studente?! Sramota je, kolege.
