Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 27.12.2024.
„Svima nam želim novu godinu.“ Tako već ko zna koliko unazad glasi moje čestitanje, i privatno i javno: ne ove i one konkretne lepe želje za novu godinu, no samo jedna – da godina napokon bude neka nova, a ne prepakovana stara, i ona pre nje, i ona tamo iza u špilu kalendarskih duplikata.
Izgovarao sam to na autopilotu, tek da ne mračim za doček; u glasu, međutim, nije bilo naročite uverenosti, pa onda ni uverljivosti. Nova godina bila je ne samo strepnja, no skoro pa pretnja; ove se godine razmnožavaju pupljenjem, svaki klon sve grđi i kljastiji.
Avaj, juče mi je jedan novinar, na kraju intervjua, kazao: „Za petnaest godina koliko se poznajemo, nisam te video ovako optimističnog.“ O da, kažem. O je*eno da. Jer zlo što se stuštilo na nas, ušlo nam u kuće i glave, na raspoloženje nam priselo i preselo, to beskrajno pokvarenjaštvo jedva zamaskirano ljudskim obličjem najzad je dobilo jedinog istinski nepobedivog protivnika: destilovanu dobrotu. Čistotu, nepotkupljivost, pamet i mladost. U toj bici, zlo nema nikakve šanse. Zato što ga ogoljavaju. Teraju iz greške u grešku.
To više nije strašan lav. To je sad već sasvim ono s Petričićevih karikatura, plemensko strašilo na ekskurziji kroz svoje deluzije. Ne treba biti psiholog da bi se primetio tok misli jedne notorne kukavičetine, narastanje jaja od 11 dinara kako rečenica napreduje: „Da izvedem (jednina) kobre i da ih razbacamo (množina).“ Ta samoća što u sekundi nabuja u silu kad se sakrije u mnoštvo… neustanovljivo je da li je jadnija kao slika ličnosti ili strašnija u prirodi svog fantaziranja: predsednik jedne zemlje javno maštari kako, potpomognut ortacima, bije mlade obrazovane ljude, jer su znanje i poštenje neprijatelj svega što je marljivo gradio.
Mnogi komentarišu pomirljiv ton obraćanja Velikog meštra posle skupa na Slaviji; moram priznati, nisam to čuo tako. U tom nesrećnom videu, gde su mu se ruke neprirodno izdužile a glava smanjila – svi smo čuli za optičke varke, ali ovo je bila optička istina: mentalni prostor neprijatno se skučava, a ruke bi još da grabe, još i još – ponovio je onaj info da je tu bilo 29 hiljada ljudi. Veliki, veliki skup, kaže potom.
To nije pomirljiv ton, nije spuštanje lopte. To je još jedno bedničko ciničarenje, ruganje kao jalova brana pred nezaustavljivim nadiranjem činjenica. Koga lažeš? Pa ti znaš da ih je bilo sto hiljada, ili više. Da li to samoutešiteljsko lažovstvo stvarno pomaže? I nakon tog deminutivisanja istine, sledi deo gde tobož poštuje drugu stranu i poziva na jedinstvo. Ne, druže-nedruže, ne. Ti ne poštuješ apsolutno nikoga, i nikoga časnog ne zanima baš nikakva simbioza s tobom.
Što reče Sloba Georgijev, patrijarhalni otac do podne grdi, kune i ruži decu, a od podne pita „šta tata da vam kupi?“; to šaltanje mrzimte-volimte, koliko sam čuo, stručni zovu granični poremećaj. Mi sve više svedočimo bezgraničnom.
Sluge i udvorice mahnitog kralja jednako ispovedaju svoje slatke snove: mi posedujemo vašu decu, mi se jedva zaustavljamo da ih ne polomimo ko slamke (pa se ograničavamo na gazuckanje kolima, čisto da nas želja bar malko mine), mi bismo da krademo i iživljavamo se makar vas poginulo 1115. U krešendu izvrnutosti, prave tribinu za mlade pod naslovom „Budućnost, a ne prošlost“ ili tako nešto, na koju se ne ulazi s indeksom.
A nasuprot tome – deca, mladi ljudi, obrazovanost. Odbijaju da pregovaraju. Odbijaju sve fore i fazone režima. Ne fermaju ih ič. Pozovu na Slaviju, i desi se istorija. Stojiš u masi od sto hiljada ljudi i začuje se tajac kakav u prestonici nikad nisi doživeo: 15 minuta tišine za žrtve korupcije. Zvali su me prijatelji koji nikada ranije nisu izašli na protest: „Idemo zajedno, ne može ovo više.“
Isto je i s ličnostima iz svih delova javnog spektra: podrška stiže i od onih koji su ćutali svih ovih godina. Mnoge od njih pritisla je sopstvena publika. Osim straha da je ne izgube, proradila je napokon i neka vrsta stida. Ovi malci su, između svega ostalog, šampioni lingvistike: vratili su značenje rečima solidarnost, sramota, odgovornost, zajednica, ljudskost.
I iznad svega: nada. Svima koje znam knedla je u grlu svih ovih dana: bez trunke patetike, ova omladina je dirljiva. To je prava reč. I svi smo spremni da za njih uradimo šta god da treba. Jer ovaj osećaj koji su nanovo uselili u nas neprocenjiv je. Ne smemo ga nipošto i ničim uvrediti.
Godine su delovale protraćeno, sad deluju uloženo. Svi putevi vodili su dovde.
