Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 25.12.2024.
Za Novu Godinu valja odneti darove studentima iako oni ne slave. Tako bi znali da su među svojima. Nigde ne postoje razlozi za radost i veselje. Valja ukloniti bine za turbo kreature, u Srbiji se više ne peva. Svakome ko nešto oseća, pesma bi morala da zastane u grlu, kao knedla koja ne izlazi niti se guta. Godinu koja se okončava za dva dana, izele su hulje, najgori među ljudima. Pojeli su oni i prethodne, ali sada su počeli da kidaju živo tkivo: dane, noći, svetlost, prostor, vazduh i dah, ljubav i bliskost, duh, vedrinu, život sam i sve njegove radosti. Za hulju ništa od toga nije važno. On nema odliku koja mu dopušta da se raduje, njegovo je da radost oduzima drugima.
Hulja ne zna da je to što jeste, zato što mu je to svojstvo najviše što je postigao u životu. Podatak za vizit kartu, biografiju i spomenik. Hulja nastaje brižljivim odabirom i odgajanjem pod rukom drugih hulja i to je nasledni proces drilovanja gde je izbor kandidata najsuptilniji deo tog poganog posla. Docnije, velike hulje se dograđuju, sledeći lični primer.
U ovom tekstu ću se držati preporuke naših studenata da se ne bavim imenima. Oni su prvome među stvorovima iz naslova poručili: tebe niko ništa nije pitao! Tako da se hulje mogu ignorisati, ali huljizmi ne.
Ako se već u ovim danima prave bilansi – ma kakvi bili – uzeo sam sebi da napravim kratak inventar onoga što su učinili najništavniji među nama. Za najpodliji domet i skoro nedostižni huljinski uzlet izabrao sam bestidnu laž o sankcijama NIS-u.
Na televiziji odakle izlaze infektivni olovni oblaci puni mutiranih patogena, ljudoidnih sablasti i toksičnih punjenja, jedne večeri kad su pobune studenata postale ozbiljna pretnja postojećoj tvorbi, H. broj 1 je namestio najpametniju grimasu koju je umeo i rekao: evo, uskoro Amerika uvodi sankcije NIS-u. Biće dramatično, razgovaraću sa Vašingtonom i Moskvom, ne smemo da ostanemo bez grejanja. Rešiću to. Zvaću Putina, Bajdena, koga god treba.
Neuporedivi nitkovluk uz glumatanje, šmiranje i šmrcanje. Suze, sline, oblizivanje i pljuvanje. Odmah sam pogledao sve agencijske vesti, i naše i tuđe. Da je vodvilj H. broj 1 bio zasnovan na bilo kojoj verziji istine, to bi bila istinski velika stvar.
Ali nigde nije bilo takve vesti. Ni tada ni sada. Sedam dana kasnije Stejt Department je zvanično rekao da tamo nikada nisu razmišljali o sankcijama prema Srbiji i NIS-u. Ambasador u Beogradu, Hristofer Hil, skoro intimus H.br1, negirao je bilo kakvu ideju o embargu i vaspitnim merama.
Nije vredelo. Taj model nitkovluka ponovo je insistirao na sankcijama. Iako oni koji bi da ih uvode tvrde da neće – on tvrdi da hoće.
To državnici ne rade. To je manir periferijskih podvodača, dilera i sitnih varalica, koji bi izmišljanjem opasnosti omogućili sebi da ih tako nepostojeće reše.
Taj oblik huljizma zauzima mesto u mulju zbog insistiranju na laži koja je zvanično negirana. Takvo odsustvo srama ne bi sebi dopustio niko od ljudi. Nedostatak morala nije jedino što čini hulju, ali njemu moral među prvim svojstvima postane nevažan. U istoj ravni je i optužba na račun studenata da su oni ušli u pobunu za novac koji dobijaju spolja i iznutra da bi ga rušili. Budući da su to stereotipi koje su koristili mnogi pajaci na vlasti (pa i Milošević sa drugaricom) to se može razumeti kao uvežbana huljinska maloumnost iz straha.
Nije to sve od najvećeg sina naroda i manjina. Ali su se dve izjave izvesnog mislioca iz sekte skoro poravnale sa mentalnom kašom nedostižnog učitelja. Taj je prvo rekao da clanovi (sekte) cepte od želje da upadnu među studente i pokrše ih kao slamke. To je bio poziv za kapuljaše i „zaletače“ koji su se trudili da prepadnu i povrede studente. Ta huljinska ideja hulje iz rektuma hulje, imala je odziv kod hulja izvršilaca.
Isti taj je iz svoje raskošne misaone naprave saopštio zarobljenom puku da su njihova deca do punoletstva vlasništvo države, tako da bez državnog odobrenja nemaju prava da misle niti da borave na ulicama. Dok ih hulje ne povedu.
A onda je H.broj 1 dokazao zašto mu nema ravna. Posle one večeri kad se obraćao iz Predsedništva a studenti ga izviždali, ojađen saznanjem da ga niko ne voli niti bilo čiju ljubav može da očekuje, kao kukavica (noseća huljinska osobina) potegao je ideju o izvođenju Kobri na studente. Ne pada mi na pamet da to uradim, rekao je, ali dovoljno je da nahuškam Kobre na njih (specijalna jedinica Vojske Srbije, koja daje ljude za zaštitu važnih ličnosti, prim. Lj.St.) i da ih rasteraju za sedam sekundi. Ili osam, svejedno.
San o kukavičjoj snazi koju uzima od pretorijanaca je slaba odbrana od straha kod jadnika takve vrste. Ideja o upotrebi vojske protiv studenata je čudovišna projekcija nemoći, ili poslednjih ostataka pouzdanja u iluziju o važnosti. A ona se ugasila odmah posle ogromnog protesta na Slaviji.
Iste večeri H.broj 1 je izmileo i skrušeno priznao da je na protestu bilo mnogo ljudi. Ali je pozvao pobunjenike na razgovor i savio šiju. Rekao da je ovo za njega bila dobra godina. Kitio je jelku sa poslugom, okružen odredima žandarmerije, snajperistima i žbirovima. Svi su pazili da mu Slavija ne zalupa na prozor.
Za pisca ovog teksta ostaje žal što za mnoge huljizme, za hulje 3,4,5,6 i najmanje do 100 nije bilo mesta u ovako zamišljenom tekstu.
Skoro sam siguran u vedriju priču na kraju 2025. Neka nam studenti kažu šta valja da se radi, pa da uradimo. Onaj se ne pita, ali mu se kaže: begaj negde majčin sine ako te neko negde hoće. Od svih nesrećnih naroda zapao si najnesrećnijem. Curi ti vreme, ako već nije iscurelo.
