Ivan Janković, tekst za Peščanik.net, 5.11.2024.
Govoreći (iz Šangaja) o nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu, premijer Miloš Vučević nazvao je „hajkom“ zahteve da odgovorni za nju budu kažnjeni: „Ako se traži nečija glava da bi se umirila svetina, onda to nije pitanje odgovornosti, to je pitanje hajke.“ Pod „svetinom“ Vučević, naravno, podrazumeva građane. Ti građani traže političku odgovornost: da ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Goran Vesić, podnese ostavku. Njihov zahtev deluje sasvim umesno, s obzirom da je železnička stanica nesumnjivo deo saobraćajne infrastrukture, a da je do nesreće moralo doći zbog nekog građevinarskog propusta.
Ali, u Srbiji postoji jedna drevna tradicija koje se Vučević drži, znao ili ne znao za nju. Svoju jasnu formulaciju ta tradicija je dobila povodom Četvrtog hatišerifa, poznatog i kao Turski ustav, iz 1838. godine. Turski ustav je bio odštampan u velikom tiražu i javno čitan „kao kakvo jevanđelje“ po celoj zemlji. Prilikom javnih čitanja Ustava, za to određeni činovnici su bili dužni da narodu protumače njegove odredbe, o čemu je bilo izdato i posebno uputstvo: Nastavlenije za Komisiju koja će po narodu Ustav Zemaljski i suštestvujuće sada na njemu osnovane Uredbe tumačiti. Najvažnije je bilo skrenuti pažnju narodu da, pored Ustava, mora da poštuje i činovnike koji ga sprovode u život. Narod treba podsticati da „nadležne Vlasti, Članove Sudova, Okružne i Sreske Načelnike, kao izvršitelje [Ustava i zakona] poštuje, pristojno uvažava i ukazuje im svaku poslušnost“. Narod nikako ne bi smeo da stekne utisak „da on o Sudijama i Činovnicima svojim može davati mišljenje, a kamo li da zamisli da od njegove reči i presude zavisi sudbina makar i najmanjeg Činovnika“.
U skladu s tradicijom, Vesićeva sudbina ni najmanje ne zavisi od „reči i presude“ građana – naroda, „svetine“ – nego od vrhovnog vlastodršca i njegove odluke. Takve odluke smo više puta slušali od Vučića: „ne dam Gašića“, „ne dam Lončara“ ili koga već. Zato nas sada Vučević podseća da „svetinu“ neće „umirivati“ ispunjavajući joj zahteve „ritualnim prinošenjem žrtava“. O ministarskim ostavkama ima ko da brine, pa neka „svetina“ ne brine tuđu brigu. A Vučić će, kad oceni da je trenutak, Vesića ili „dati“ ili „ne dati“ (kao što znamo, juče ga je dao).
Mnogo govori i Vučevićev izbor reči „svetina“. Možda je, makar podsvesno, mislio na Njegošev stih. Ne bih da zloslutim niti da mračim, ali taj stih u celosti glasi: „Pučina je stoka jedna grdna – dobre duše, kad joj rebra puču.“ Čuvajmo rebra!
