Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pre nego što počnemo, moram da upozorim osetljivije, da ne bi bilo padanja u nesvest: u tekstu koji sledi, autor ne bira reči, osim po kriterijumu tačnosti. To jest, stvarnost bira reči, a ja ih zapisujem. I ne, neću se izvinjavati zbog toga.
Došli su među nas, ili su se uspentrali na nas, sa samo jednom namerom: da nam se useru u živote. I to rade od prvog dana, neprestano pojačavajući intenzitet proliva. U normalnim okolnostima to se reguliše probioticima, ali ovo su agresivni i maligni paraziti, ovde samo hirurgija pomaže – mada je i za nju umnogome kasno. Ne zna se šta ovo može da ukloni, a ako se ne ukloni iz organizma, ono će ukloniti organizam. Doduše, ne pre nego što iz njega isisa sve životne sokove.
Devedesetih godina na jedan način, u poslednjih dvanaest na drugi, ali s podjednakom bezobzirnošću i neljudskošću, usrali su nam se u zemlju dok je nisu učinili nemogućom za život dostojan čoveka, usrali su nam se u gradove, prvo neke preko ove ili one reke, oružjem i mržnjom, a onda su prešli na najdomaćiji teren, gde vredno rade i grade što i gde i kako pametan ne bi, i ruše što i gde normalan ne bi, a i nema pravo na to jer mu niko to nije testamentom ostavio. Usrali su nam se u profesije, učinivši da moramo da se stidimo kad kažemo da smo novinari, profesori, arhitekte, sudije, lekari. Usrali su nam se u porodice, otimajući nam decu ili tako što su ih slali u pogibiju, ili što su ih primoravali na bežaniju do drugog kraja sveta, ili tako što su zaposedali njihove duše i činili ih sličnim sebi.
Ono što se prošlog petka u trenu obrušilo na četrnaestoro slučajno najnesrećnijih među nama – jer je i bilo kojih drugih četrnaestoro nas moglo da se zatekne na tom mestu – ne ostavljajući im baš nikakvu šansu da prežive (što inače čini i zemljotres, i poplava i cunami, jer priroda je divlja i ravnodušna ali nije okrutna i nihilistička) nije nikakva nadstrešnica nego je nataloženi toksični teret svih ovih preko trideset godina u kojima su, s jednom kilavom pauzom, taložili svoje ekskremente po nama i po svemu našem, pa i po našoj ž. Stanici – jer tako je mi ovdašnji iz ljubavi i bliskosti zovemo: ž. Stanica, ili čak samo ž – sa koje smo pre njihovog vakta odlazili srećni zato što ćemo se ubrzo vratiti, a posle smo odlazili u najboljem slučaju zadovoljni što ćemo im uteći. I oni su, doduše, bili zadovoljni jer što je nas bilo manje, njih je bilo više.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti.
Gledao sam ta lica pokušavajući da iz njih pročitam nešto normalno i ljudsko, ali što sam ih više gledao, to sam manje video lica a više guzice, i što sam više slušao te reči-nereči to sam više i jasnije čuo prateće zvukove crevnog olakšanja. Guzice su prosto nastavljale svoj višegodišnji posao, ovaj put poslate u misiju kontrole štete, ali to je glupost jer one ne mogu i ne umeju da kontolišu štetu sve i kad bi htele: one umeju samo da je proizvode i gomilaju dok pod njenom težinom ne popusti sve ono što je, nekada pre njih, postavila civilizacija da sačuva glavu ljudskog bića i od prirodnih katastrofa i od ljudskih lupeština i budalaština. Nema na svetu sajli koje mogu zauvek da izdrže tako mnogo sranja, a tako malo pranja.
Ne spominjem im imena zato što ih odlično znate, a i šta će guzicama imena? Ali zatvorenički brojevi bi im lepo stajali, kao i prigodne prugaste uniforme. Svima, počevši od Broja Jedan. Imena su ta ionako odiozna, a to što ih sve napamet znamo samo pokazuje koliko smo duboko zapali u ropstvo, koliko smo se duboko zaglibili u septičkoj jami koju i dalje udarnički pune. I zbog čega je jedino istinski važno pitanje hoćemo li dopustiti da to i dalje čine po nama, ili ćemo im najzad udeliti kiblu u desnom uglu, ispod visokog, malog prozora sa rešetkastim dezenom od teškog metala.
Zato je, umesto imena onih koji su niko i ništa, bolje da znamo, ako do sada nismo, imena onih koji su neko i nešto, onih koji su gradili i oplemenjivali naše živote, naše gradove, sve naše. Među njima je Imre Farkaš, maestro-projektant zgrade novosadske Ž(elezničke) stanice, otvorene za saobraćaj 1964, lepotice kojoj godine nisu oduzele ništa – ali su joj zato čovekolike guzice možda uspele oduzeti sve. Uvek smo bili ponosni na nju, voleli smo je i kada bi, u zla vremena, zapala u zapušteno stanje, ali čak ni onako štrokava i pusta nije poružnela nikada, jer su dobro napravljene stvari teško propadljive i sasvim neporužnjive, isto kao što častan i normalan čovek nikada ne nosi guzicu na licu nego tamo gde joj je mesto.
Sve što je remek-delu majstora Farkaša bilo potrebno jeste dobro tekuće održavanje, kao i bilo kojem objektu, privatnom ili javnom, u kojem borave ljudi. Pa, zamislite da neko na par godina zatvori londonsku Viktoriju ili pariski Gare du Nord, i onda tamo prčka nešto po svome, slatka je tajna šta i kako i na osnovu čega?! A te su zgrade mnogo starije od Farkaševe. Nikakve “temeljite rekonstrukcije” tu nisu bile potrebne jer se nije imalo šta “temeljito rekonstruisati”, ponajmanje tako da stanica jednom, pa opet, bude zatvorena za ono čemu jedino treba da služi, dok se u njoj odvija ko-zna-šta, a mi nismo ovlašćeni da o tome išta znamo, jer se to ionako ne radi za nas nego da bi se i donje i gornje guzice još napunile od naših para, od mnogo naših para jer mnogo je i klijentelističkih guzica, a što su više plasirane u guznoj hijerarhiji, to su nezajažljivije.
Svako od nas ima neku svoju priču sa ž.stanicom, ili više njih, pa ih imam i ja. Možda mi je najdraža ova. Bila je ratna, sankcijska, ledena zima 1993. na 1994, Srbijom su vladale što prethodne inkarnacije, što mlađe verzije ovih istih razbojnika guzičastog lika. Nije bilo mnogo čega, a te zime naročito nije bilo struje. Na kraju je ceo Novi Sad podeljen samo u dve grupe: polovina grada šest sati nema struje, pa onda druga polovina, i tako unedogled. Bulevar oslobođenja bio je jedna od razdelnica; moja tetka živela je u soliteru sa leve strane gledano od ž. Stanice, a vrlo blizu nje, pre “Kokre”. Zimi se rano smrkava, u šest će nam isključiti struju i nisam imao ideju šta da radim celo veče u onom ledenom mraku. Onda sam se dosetio: uzeo sam debelu knjigu, natrontao se dobro i otišao na ž.stanicu, u čijoj sam čekaonici, među usnulim pijancima i zalutalim putnicima iz Niotkuda u Nikuda proveo šest sati čitajući, i bilo mi je dobro, najbolje što mi je tada moglo biti. Tek u ponoć sam krenuo kući, nogu pred nogu kroz ledeni i pusti bulevar, čekajući naposletku još desetak minuta pred salasnim soliterom da se sete da nam uključe ono malo struje. A na ž.stanici mi beše dobro, nisam se osećao kao uljez mada nisam nikuda putovao, osim u mašti čitaoca. Ali ž. je bila moj rezervni dom, i dala mi je ono jedino što je tada imala: malo čkiljave svetlosti i malo promajom istačkane toplote. Dovoljno, sestrinski.
Mislio sam tada da preživljavamo najgore godine naših života. I jesmo, bez sumnje. Sasvim nedaleko od nas ginulo se nizašta, a mi smo preživljavali nizašta, osim valjda zbog nade da će i Ovome i Ovima doći kraj. Ovome je kraj došao kad su iscrpeli sve mogućnosti da ga nastave, ali Ovima nije; čak i kad se učinilo da je pocrkalo, povampirilo se, obuklo fensi odela i mlati pare – naše pare, a čije bi? Grade ono što nam ne treba, jer im to puni džepove. Ruše ono što nam treba, jer im i to puni džepove. Čak i ono što naizgled ne ruše – sruše. To je kanda jače od njih. Niko vam sada ne može reći hoće li ž.stanica preživeti njihovo upropastiteljstvo. U međuvremenu, ruše i namerno, recimo još jedno remek-delo jugoslovenskog modernizma, hotel “Jugoslavija”. Ruše i most preko Save, valjda zato što se tih mostova, brate, namnožilo previše, a mi nemamo ništa od toga. Mi, to znači – oni. Ko zna šta će im još zapasti za sitne pohlepne okice. Ah da, onaj što sad izigrava premijera i šepuri se baš po Kini, od svih zemalja, hteo je i SPENS da sruši.
Šta će se izroditi iz svega ovoga? Neka ostavkica, neka melodrama, možda neki zatvorčić za ponekog… statičara ili statistu? Ko zna šta će pokazati ozbiljno proučavanje statike ž. Stanice. Ako su je Beogradu oduzeli, zašto je Novom Sadu ne bi srušili? Pa makar i tako što će, kao u priči, izvući pravu ciglu iz zida. Možda i na to gledaju kao na sjajnu poslovnu mogućnost. Da je izgrade iznova, po svojoj meri i ukusu i po meri svog džepa. Lepšu i stariju, kao Dubrovnik onomad.
A možda je ipak i bilo dosta? I ovom prolivanju po svima nama jednom mora doći kraj. Samo treba najzad primeniti pravu medicinu. A svi znamo kako se zove ono suprotno od proliva.
