Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Jel za ove glasa većina građana Srbije? Za ove što nemaju ni znanja, ni dobre volje, ni savesti? Što nemaju ni trun samilosti i ne razumeju šta znači suočavanje sa sobom? Što su ogrezli u vlastoljublju, zloupotrebi i pohlepi? Čije su nesposobnost i neukost vidljive na svakom koraku? Zar se za takve glasa i takvima se poklanja poverenje?
E, to je razlog smrtonosnog stanja u Srbiji. Baš to.
Kad se takvima preda vlast u ruke, i to neupitno i apsolutno, tragedija će se neminovno dogoditi. Kad-tad. Na žalost našu. Neutešnu i ukletu.
Ali, novosadska nesreća je MORALA biti izbegnuta. MORALA, a ne mogla. Onaj što je doneo političku odluku o renoviranju železničke pruge i u njenom sastavu železničke stanice u Novom Sadu, onaj koji je Kinezima dodelio taj posao i, najverovatnije, za to uzeo proviziju, onaj što je gonio radnike da završe rad što pre, onaj što je svečano otvarao preuređen objekat uz fanfare i pompu – upravo je taj najodgovorniji. Najkrivlji.
Svi ostali u lancu odlučivanja i realizacije dolaze posle njega. U nizu jedan za drugim. I svaki bi od njih, na čelu s prvim čovekom ove države, trebalo da sebe pogleda u ogledalu i vidi svoje, sopstvenom bezobzirnošću, unakaženo lice.
„Ej ti, svestan li si, narod ti strada! Gine uludo. Nepotrebno. Glupo. Pod tvojim žezlom i tvojim skiptarom. Ej ti, imaš li srca i duše ili si sasvim obamro iznutra? Vredi li ičem ovaj moj vapaj? Ima li ovde išta više smisla ili smo već otišli dođavola?“
Onomad rudari u Aleksincu, nedužna žena na naplatnoj rampi, desetine ljudi u udarima vozova, izlivanje tona otrova iz vagona i cisterni, obrušavanje mostova, fabričke eksplozije… Ribnikar, Malo Orašje, Dubona… Kriminal, nasilje, femicid…
„Pa, nije se šetao po modnoj pisti“, reče li ti povodom jedne od tih strahota ocu poginulog radnika ili sam nešto pobrkao i poboravio?
No, odgovornost je na nama. Mi, ponavljam, većinski glasamo za ovog i ovakve. Glasamo i prihvatamo otimačinu izbornih rezultata, ćutimo i sležemo ramenima. Okrećemo glave i tražimo izgovore. Izvinjenja. Opravdanja. Brinemo samo o vlastitom interesu. I blagoutroblju. Taj muk košta, poštovani čitaoče. Košta papreno. Plaća se ljudskim životima.
Da, muk. To je reč koja odslikava srpsku turobnu svakodnevicu. Muk. Kažu da u pravosuđu, policiji, državnoj upravi, zdravstvu, ima mnogo poštenih i vrednih. U redu, neka je tako. A zašto ti, pošteni i vredni, dosad nisu digli svoj glas, pitam? Zašto ih nigde nema kao da su u crnu zemlju propali? Tek se poneko, poput izuzetka što potvrđuje pravilo, čuje i izrekne pravu reč. Tek poneko. I biva sabotiran od kolega, napušten i izolovan. Kao gubavac od kog preti opasna zaraza. Gde su ostali? U mišijoj rupi. Eto gde su. A ovamo se busaju u junačke grudi. Štite srpstvo, ne daju Kosovo, prete Zapadu.
Psuju belosvetske moćnike, o svojima ni slova da prozbore. makar šapatom. Osim, naravno, slavopojki i izliva poltronstva.
Ćute najpozvaniji. I najpoznatiji. Strahuju za svoju dobrobit, za apanažu, privilegijicu. čekajući sinekuru. Nagradu. Promociju. Manju ili veću. Daj šta daš. Što god da udele, bolje je nego ništa. Platica je platica. Honorarčić je honorarčić. Beneficijica je beneficijica.
Dočim, jeziva nas realnost opominje. Opominje i upozorava. Nevin svet strada.
Vojno vozilo, transporter šta li, na sred druma pobi celu porodicu. I? Ima li epiloga, odgovornosti, sažaljenja? Ma jok, nema se vremena. Idemo dalje u svetlu budućnost. Litijum, Ekspo, nacionalni stadion, Beograd na vodi… Kule i gradovi…
Koliko je ljudi pomrlo zbog njihove proruske i prokineske propagande tokom pandemije Kovida 19? A nisu morali. Nije trebalo. Nije smelo. Jasno je bilo da te vakcine ne deluju, jasno kao dan. I opet su nas obmanjivali, besomučno lagali, dozvoljavali da umiremo. Zašto? Zato što je naklonost istočnjačkim despotijama bitnija od čovekovog zdravlja.
„Nećemo valjda koristiti to što je zli Zapad smislio i patentirao? Ko zna šta oni u te vakcine trpaju i čime sve hoće da nas kljukaju? Oni prokletnici što nam Kosovo otimaju. Od njih? Nikad i nipošto. Držimo se mi Rusa i Kineza, braćo Srbi i sestre Srpkinje, pa će nam biti obezbeđen put u rajski vrt. Garantovano.“
Malčice prevremeno, dodao bih gorko.
Koji je razlog tajnosti ugovora s Kinezima? Ako su oni zaista na tome insistirali, onda se s njima nije smeo ugovor sklapati. Jer vlast, to jest država, ima nekakvu odgovornost pred svojim građanima koji su je izabrali i koji je finansiraju. Bar bi trebalo. Ovako, bez obaveštenosti i javnosti, katastrofa je bila veoma izgledna. I biće ih još. Ne želim da budem ptica zloslutnica. Međutim, iskustvo sa ovima me uči. I čini nepoverljivim. I pesimističnim.
Apsolutna vlast je, po prirodi, bezdušna. Ona ne primećuje, niti haje, za ljude i njihove sudbine. Njihovu sigurnost i blagostanje. Ona je sebi zadala ciljeve nad ciljevima, ona bi da ostavi što dublji trag za sobom, otelotvori svoje sumanute ambicije. Ljudski životi? Ahah, to su tehnička pitanja. Ovo je skorašnji citat jedne od njihovih. Dojučerašnje.
Sad nema svrhe roniti krokodilske suze. Sad je dockan. Sad od plakanja koristi nema. Trebalo je, moralo je, voditi računa PRE ovog užasnog događaja. Trebalo je, moralo se, unapred misliti o mogućnim posledicama, o najgorem scenariju, o potencijalnoj opasnosti. Nije se mislilo i zato je do ove masovne pogibije došlo.
Uzrok je u neodgovornoj, nekontrolisanoj, pobesneloj, vlasti za koju ne postoje obziri, zabrinutost, opreznost. Bitno je, jedino je bitno, podići taj zastrašujući spomenik samima sebi, podići se do neslućenih visina vlastite samozaljubljenosti, liti beton što će, na kraju te kobne apsurdnosti, pobiti nedužne ljude što dočekaše njihovu brzu prugu koja vodi pravo u smrt.
Tri i po decenije traje naša nacionalna agonija obeležena uzastopnim porazima, ogrešenjima i tragedijom. Jadom i čemerom. I još uvek nismo shvatili šta je po sredi. Još uvek pristajemo da budemo zaluđivani. Žrtvovani na oltar njihove vlastodržačke megalomaije. Bolesne i otuđene od stvarnosti. Ubilačke, videsmo.
Ako mislimo da preživimo, moraćemo ih zaustaviti. Sprečiti. Razoružati. Moraćemo neutralisati njihove pogubne namere. I planove. Nije ovo pitanje politike, ovo je pitanje našeg opstanka. U suprotnom, nećemo imati čemu da se nadamo.
„Pomozi se sam i Bog će ti pomoći“, govorili su nam nekad naši stari. Ne bi bilo zgoreg setiti je se i po ovoj mudrosti postupati. Vredelo bi nam.
