Železnička stanica u Novom Sadu ucrtana je u generalni urbanistički plan sredinom 50-ih, a zajedno sa zgradom Medicinskog fakulteta predstavljala je novi koncept Jugoslovenske posleratne arhitekture.
U obrušavanju nadstrešnice Železničke stanice nastradalo je 14 osoba. U propagandnim tabloidnim glasilima se spinuje da postoji mogućnost da su radovi 1964. godine loše izvedeni.
Međutim, pitanje je kako se nešto što je bilo stabilno 60 godina obrušilo i to nakon radova koji su izmenili strukturu nadstrešnice.
Po svemu sudeći, neko nije uradio posao kako treba.
Niko u aktuelnoj vlasti i nadležnim organima se ne smatra odgovornim.
Istorijat
Krupne promene u posleratnoj saobraćajnoj mreži Novog Sada desile su se kada je Generalni urbanistički plan sredinom 50-ih godina prošlog veka podrazumevao izmeštanje industrije sa obale Dunava pretežno na obalu kanala.
Usledilo je prihvatanje predloga o premeštanju železničke linije duž Grada a potom i predlog o izgradnji železničkog mosta.
Ali, to je bio samo početak.
Zadatak da se urbanistički, inženjerski i građevinski osmisli, projektuje i izvede objekat centralne železničke stanice, ali i da se urbanistički osmisli funkcionalan saobraćaj u posleratnom Novom Sadu, poveren je sigurnom inženjerskom proračunu i ideji Imrea Farkaša i njegovim saradnicima koji su projekat izgradnje nove železničke stanice radili pune tri godine.
Pre toga, osnovane su i izgrađene nove ulice, pre svih Bulevar 23. oktobra, danas Bulevar oslobođenja.
Podizanju same stanične zgrade prethodila je velika priprema u koju su bili uključeni brojni konstruktori, arhitekte, drugi stručnjaci. Urbanistički promišljeno i strpljivo, povezivali su i saobraćaj u gradu i dovodili ga u ravan koji gravitira ka budućoj centralnoj zgradi Železničke stanice na kojoj su radili.
Prostor nove železničke stanice potom su povezali sa Dunavom duž celog novoizgrađenog Bulevara 23. oktobra. To je osa koja je građevinski, inženjerski i arhitektonski dovedena do perfekcije, zapravo do same Fruške gore.
Prioritet je bila funkcionalnost, a potom estetika. Ipak, u svom centralnom holu spaja funkciju stanične zgrade, ali i umetnost. Još jedna od specifičnost ove zgrade je i testerast krov.
U trenutku građenja Železnička stanica je umnogome odudarala od svoje okoline, jer su se u blizini nalazile prizemne kuće. Prema jednom tumačenju, testerast krov predstavlja niz krovova u vojvođanskoj ulici, čime je napravljena spona između prošlosti i budućnosti.
Iako je originalna funkcionalna šema same stanične zgrade i dalje slabo dostupna i poznata, poznato je da se ona sastoji iz četiri celine. Krilo A čini objekat na dva sprata i orjentisano je oko dvorišta zgrade.
Glavni hol sa šalterima čini krilo B. Na galerijama se nalaze čekaonice.
U prizemlju krila C nalaze se magacini a na spratu, na kojem je 80-ih godina prošlog veka bio reprezentativni restoran ujedno i jedno od glavnih mesta za izlazak Novosađana. Danas je tu smešten kafe bar.
Železnička stanica u Novom Sadu u prošlosti je bila višefunkcionalna zgrada. Osim magacina, radionionice i policijske stanice, na njoj je nekada radila i ambulanta.
Mlađi Novosađani su tek pre neku godinu saznali i to da Železnička stanica poseduje Kino salu, koja je služila za filmske projekcije, ali i prigodne priredbe tadašnjeg samoupravljačkog društva.
Iako u narodu i stručnoj javnosti posmatrana kao fascinantna građevina, zgrada Železničke stanice, ali i njen projektant Imre Farkaš, bili su izloženi i specifičnoj vrsti profesionalne "sabotaže" od strane nekolicine njegovih kolega.
Oni su iz još uvek nepoznatih razloga išli toliko daleko u difamaciji Farkaša i saradnika "da je kampanja protiv njega dovela do toga da Farkaš ne dobije Okrobarsku nagradu pa se potom i odselio u Kanadu gde je uspešno nastavio karijeru", kako je to primetio novinar Vladimir Bajić u emisiji "Graditelji Novog Sada".
Gradnja Železničke stanice trajala je manje od 18 meseci i kako se navodi u dokumentima koji su dostupni javnosti, predata je na upotrebu 7 dana pre zakonskog roka stupanjem na snagu novog reda vožnje.
Prvi voz je sa Železničke stanice u Novom Sadu krenuo 24. maja 1964. godine.
Arhitekta Imre Farkaš je jedan od prvih arhitekata koji je posle Drugog svetskog rata završio studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
Rođen je u Bečeju 1924. godine. u porodici građevinskog preduzimača.
Na industrijskoj arhitekturi diplomirao je kod profesora Branislava Kojića koji je između dva svetska rata bio jedan od najpoznatijih srpskih arhitekata.
Farkaš je u Skoplju i Tetovu projektovao nekoliko zgrada kada je u tadašnjoj Makedoniji boravio kao asistent na Arhitektonskom fakultetu na kojem je uspešno izveo četiri generacije studenata.
Iza sebe je ostavio nekoliko kapitalnih dela sa kojima su javnost upoznali makedonski istoričari umetnosti a sredinom 50-ih godina prošlog veka vraća se u Novi Sad gde biva postavljen na rukovodeće mesto novog projektnog biroa Arhitekt.
Osim zdanja Železničke stanice, projektovao je srednju Mašinsku i Građevinsku školu u Novom Sadu, ali i zgradu Medicinskog fakulteta.
Izvor: 021.rs
