Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Previše i predugo smo trpeljivi prema njima, što besna i obesna ekipa ume odlično da koristi. Videćete, biće tako i s Pejakovićem: ako nemate stida, a ovaj baš nije stidljiv, rešili ste sve svoje probleme
Stari joj je bio lađar, polurumun–polumađar, besni ker,
Prema meni nikad zao, nekako je znao da mu volim kćer
— Đorđe Balašević: Noć kad je Tisa nadošla
Iako zapravo ništa nije smešno, započnimo u revijalnom tonu, tek da malo opustimo atmosferu. Elem, jedna vest iz politički korektne budućnosti:
“Udruženje polurumuna-polumađara zahteva da se stara pesma Đ. Balaševića kenseluje tj. otkaže iz javnosti zato što prikazuje jednog poštenog radnog čoveka kao ‘besnog kera’, ne navodeći za to nikakav argument osim puke činjenice da se radi o osobi polurumunske i polumađarske nacionalnosti, čime raspiruje veoma toksične predrasude prema osobama polurumunsko-polumađarske nacionalnosti, koje su inače ravnopravne i jednako vredne sa osobama svih drugih nacionalnosti, bilo polovičnih ili celovitih”.
Zašto da ne teramo šegu i dalje? “Ovo udruženje je, doduše, odavno nepomirljivo podeljeno na frakcije polurumuna-polumađara i polumađara-polurumuna, i nikako ne mogu da se dogovore da li je potomak oca Mađara i majke Rumunke isto što i potomak majke Mađarice i oca Rumuna. Ovom zamešateljstvu odnedavno se priključila i trans sekcija UPRPM, koja traži jednaka prava za potomstvo oca Mađarice i majke Rumuna, što kod tradicionalnih sekcija nailazi na otpor. Ipak, oko potrebe za obračunom sa starom pesmom Đ. Balaševića svi se slažu kao jedan/jedna/jedno”.
Pitam se šta bi od ove zvrčke, kao dramaturg, napravio Nikola tzv. Kolja Pejaković? On nije ni neduhovit ni nedarovit čovek. Što ne znači, avaj, da istovremeno nije i ooozbiljna dalabu. Nekada jedno s drugim nikako nije išlo zajedno, ali se u ova postmoderno-eklektična vremena sve izmešalo kao u blenderu, pa su moguće i čudnije kombinacije od ove. Njegova bizarna karijera to odlično ilustruje: u jednom trenutku deluje kao frik iz dubokog andergraunda, u sledećem kao banalni balkanski fašistički retardinjo. Bilo bi previše lako i jednostavno reći da je jedno od toga stvarni, a drugo lažni on. Ma jok. Pre će biti nešto kao savršeni “polurumun-polumađar”, besni ker kojem srce ponekad omekša. Balaševićevu (sjajnu) pesmu zloupotrebio sam ni krivu ni dužnu zato što je Pejaković najdublje pao – a toliko je puta padu sklon bio – kada je o tzv. “mešovitim brakovima” (ko zna kojom svojom mentalnom olujom izazvan i narajcan) govorio tako da bi postideo i uvodničare iz Volkischer Beobachtera, sa sve njihovim idiotskim smatranjima o dekadentnosti i rasnom štetočinstvu arijevsko-jevrejskih mešanja krvi.
Manje upućeni misliće da preterujem i karikiram, ali ovo se stvarno dogodilo, ne baš davno. Bilo je toliko gadno i odjeknulo je toliko gadno da se čak i sam Pejaković nešto kao izvinio iznenađenima i uvređenima, mada je to ostavilo na mnoge utisak one vrste izvinjenja u koja vas i sam izvinjavač pogledom moli da ne poverujete baš previše.
Bilo je to, kažem, dno, ali u međuvremenu je Pejaković s veseljem činio i razne druge nimalo nedužne pasjaluke, naročito po svojoj novoj i omiljenoj otadžbini, tzv. Republici Srpskoj, drevnoj zemlji mnogo mlađoj od njega. A u pauzama pravljenja sr-nja, sudelovao je – ponajviše kao scenarista – u nekim vrednim televizijskim, filmskim, a tu i tamo i pozorišnim projektima. Plus imao vrlo originalan bend (“Kolja i grobovlasnici”), s kojim mu se, gle, desila takođe neverovatna stvar, koja opet priziva u sećanje jednu prastaru Balaševićevu pesmu (“Poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora, to je izuzetan peh”); tako je Kolja u trenutku ostao ne bez basiste ili bubnjara, nego bez celog benda! Kako to?! Lepo: pred nedavne izbore, tzv. Kolja je potpisao tzv. pismo podrške Vučiću, nakon kojeg mu je ceo bend ostavio sve činele i pedale i poručio mu da se izvoli sam jebavati s njima, pošto njihov obraz nije na rasprodaji.
Ako se dobro sećam, ganuti Vučić mu je još tada obećao da ga neće zaboraviti. I eto, nije! Tako je NKP na kvarno, u poluilegali, osvanuvši na zadnjem ulazu, postao direktor drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gradu možda malo odviše punom tzv. mešovitih brakova za njegov ukus. Nađe se tu i poneki polurumun-polumađar, ali besni kerovi dvonožne pasmine nisu baš na ceni, bez obzira na poreklo.
Na ceni, kažem, nisu, ali smo s druge strane previše i predugo trpeljivi prema njima, što besna i obesna ekipa ume odlično da koristi. Videćete, biće tako i s Pejakovićem: ako nemate stida, a ovaj baš nije stidljiv, rešili ste sve svoje probleme. Da, biće još koji dančić ili nedeljicu po salonima i kafanama kolutanja očima i c-c-c i ju-ju-ju-šta-nam rade, a onda će popadati ruzmarin, snegovi i naročito šaš i nastaviće se bussiness as usual. Jer, ovde glumci i prateća ekipa hoće da zaštrajkuju zbog malih plata, ali iz političko-etičkih razloga… joj, nije zgodno! Zato je ovde za Kolje sve bolje.
