Ključno je ne podleći udvorištvu. To je nešto najbolnije, a mi imamo sklonost da budemo udvorice, da vaspitavamo decu da vole više predsednika nego roditelje. To me plaši...
Na izbore izlazi malo ljudi, najviše 60 odsto glasača. Od toga neko dobije 27 ili u koaliciji 30 odsto i osvoji vlast. Mi na vlasti imamo manjinu koja se postavlja kao da je apsolutna volja naroda da oni vladaju.
Jeftina zabava nije zamenila kulturu, ona je osvojila prostor. Kamo sreće da ima još više pozorišta, Beogradu treba još četiri-pet pozorišta.
Rekli ste da se ne može biti apolitičan jer se politika bavi nama u svakom segmentu života. Kako vam danas izgleda politika u Srbiji?
Sve je politika. Kad sam pomenuo Branka Miljkovića, to je njegov vapaj. Kad govorimo o Šekspiru, on upozorava politički. Ima jedan izraz kod nas na selu, kad neko vrda i mudruje, ljudi obično kažu nemoj da mi političiš, molim te. A politika je i cena hleba, koliko je dece ugroženo vršnjačkim nasiljem, kakva je mogućnost da imamo dobro grejanje ili čist vazduh, da budemo među najboljim reprezentacijama u fudbalu. Sve je to briga o jednoj velikoj porodici. Ne možemo imati državu koja prema svojim građanima ima odnos kao maćeha prema deci koja nisu njena. Ili, ipak, možemo. Nažalost.
Kultura je uvek oblikovala društva i pojedince, ona je bila važna i za demokratije i za diktature, s tim što su diktature pokušavale da je kontrolišu. Aktuelna vlast podstiče kulturu spektakla i rijalitija, kako to utiče na društvo, a kako na pojedince?
Kultura nije samo umetnost, ona je negovanje društva. Ako izađemo na ulicu i pitamo nekoga da li je Dostojevski napisao Rat i mir ili Zločin i kaznu, možda neće znati. Ali, to nije nekulturan čovek, on je neobrazovan. Ali kada izađemo na ulicu i vidimo nekog kako je pljunuo na pločnik, reći ćemo „kakav nekulturan čovek“. Zato je prosveta tako važna, ona je stub. Ta deca koja dolaze, možda i od roditelja koji ne umeju da ih usmere, moraju da imaju učitelja koji to ume. To su temelji kulture. Posle toga sledi učenje. U školi sam znao ko su slikari, operski pevači, glumci… U to vreme sam gledao spektakularne predstave sa Slobodanom Cicom Perovićem, Ljubom Tadićem, Ljiljanom Krstić, Marijom Crnobori. Od čega će danas da živi slikar? Šta je perspektiva darovitog pesnika? Pa pesnici su ranije prepoznavani i zapošljavani u biblioteci, izdavačkoj kući… Mi danas ne znamo da nabrojimo slikare, a imamo tako darovite ljude. I pobegoše svi.
Voja Brajović, iz intervjua za nedeljnik ''Radar''
