Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Nedoumice jedino može biti da li je Vučićeva intervencija spontani odgovor na autentičnu tupost i primitivizam njegovih “kadrova” – što je, znajući kakve krševe okuplja, sasvim moguće, ili je ipak inscenirani igrokaz u kojem je reditelj svojim mizernim statistima dodelio uloge dežurnih idiota
Nije bez neke ona izreka da čovek sa strane ponekad bolje uočava važne stvari o jednom mestu nego onaj koji u njemu proživi ceo život. Evo, recimo, izgleda da je moguće, ili pre će biti: da je postalo moguće da živite u Subotici, ili čak da budete njen gradonačelnik ili neki drugi Faktor, a da ne primetite da značajan deo stanovništva vašeg grada – blizu polovine – čine etnički Mađari, ljudi kojima je mađarski jezik maternji. Pri čemu nije baš da su oni tu od juče-prekjuče, nego već dugi niz vekova, tj. još otkad su davna hunska plemena naselila Panoniju.
U ovakvom sistematskom previđanju ima nečega od paranormalne pojave, o takvim stvarima se snimaju filmovi fantastike i horora – otprilike kao kad bi odjednom ženska ili muška polovina čovečanstva postala nevidljiva. Srećom, u stvarnosti ne biva.
Brižni gospodar naših života i “predsednik svih građana” uključujući i one s pomalo ekscentričnim lingvističkim navikama, obreo se pre neki dan u Subotici i zapanjio se videvši da ne vidi Mađare, ili barem glavnog tamošnjeg Mađara Balinta Pastora – a kako da glavni Srbin oseti da je svoj na svome bez gostoprimstva glavnog Mađara? Ovo zvuči dovoljno ružno, ali stvar je zapravo još gora. Ispostavilo se da nije samo glavni Srbin gost u Subotici, nego je gost i glavni Mađar, iako je Subotičanin, samo što se niko nadležan nije setio da ga pozove u goste, tj. na proslavu skorog otvaranja brze pruge Novi Sad-Subotica i renovirane železičke stanice Subotica.
Recimo da je u pitanju protokolarni gaf (hm), ali Vučić je uočio, i zdravo se najedio zbog toga, da su svi natpisi na narečenoj stanici isključivo na srpskom (OOUR ćirilica) i engleskom jeziku, dok mađarskog nema nigde, što stvara jedan dosta spooky osećaj da nema – ili da nisu poželjni – ni onih Subotičana, a skoro ih je polovina, koji svoj grad zovu Szabadka, železničku stanicu zovu vasut allomas itd. E, tu je na multikulturalizam vazda osetljivi Vučić pobesneo, izvukao beslovesnog Vesića, gradonačelnika Bakića i ekipu za uši i naložio da sve to ima da se sredi onako kako treba i kako se šika, pa makar otvaranje stanice zbog toga i kasnilo par dana. I da mu tom prilikom privedu i Pastora juniora, a gazda Orban će valjda ionako doći na dernek, šta je to njemu, par kilometara od međe sa boljikavom žicom kojom je opasano njegovo belo, hrišćansko carstvo. Mogao bi i pešice da prošeta niz Majšanski put.
Sasvim ozbiljno govoreći, Vučić je postupio ispravno, bez obzira što skoro svi, ili svi inteligentniji od Vesića, dobro znamo da njegovo nežno srce ne drhti od brige za multijezičnost i ostale političko-kulturne multivitamine, nego da mu je stalo do njegovoj vlasti veoma bitne i stabilizujuće koalicije s “lokalnim” mađarskim političkim faktorom, a još više sa gromovnikom iz Pešte, koji je Vučiću i Srbiji oblikovanoj po njegovoj meri glavni politički saveznik i pokrovitelj u Evropi.
Nedoumice jedino može biti, ako vam je to dovoljno zabavno, da li je Vučićeva intervencija spontani odgovor na autentičnu tupost i primitivizam njegovih “kadrova” – što je, znajući kakve krševe okuplja, sasvim moguće, ili je ipak inscenirani igrokaz u kojem je reditelj svojim mizernim statistima dodelio uloge dežurnih idiota (svuge mora da postoji neki Drobnjak), a sebi rolu brižnog oca političke nacije kojem su sva njegova čeda jednako srcu draga. Što je takođe mnogo više nego moguće, poprilično više nego verovatno i jedva nešto manje nego sigurno, znajući njegov smisao za samohvalisavu teatralnost, kao i potpuno osustvo stida da se posluži bilo kakvim sredstvima koja mu u nekom trenutku donose politički dobitak. O nekim drugim dobicima ne bih da govorim napamet, u uverenju da će se njima pre ili kasnije pozabaviti oni kojima je posao i struka zaštita zakona. Ah, crni mrzioče, zar tako o čoveku kojem ništa ne treba, a nama će ostaviti onolike puteve i pruge?! E, dragi moji… I Sanader je izgradio silne puteve, a evo okončava svoju karijeru dobrotvora kao zatvorski bibliotekar.
Kako god bilo, uskoro će Soko produžiti svoj let do Subotice, a jednog lepog i navodno nedalekog dana i do carske i kraljevske Pešte (što je dobro bez obzira na okolnosti). Ili će se na toj deonici Soko zvati Turul-ptica? Ako ne znate šta je turul-ptica i u čemu je njena simbolička važnost, pitajte Vesića, on sigurno zna sve o tome. U međuvremenu, prugom i dalje nećete moći nigde drugde – ni u Temišvar, ni Sofiju, ni Skoplje, ni Prištinu, ni Sarajevo, ni Zagreb. U Podgoricu možete, ali nije preporučljivo, ako ne želite da ostarite u vozu. Ali, samo langsam, sve će to doći na svoje. Ne zakerajte i ne sitničarite nego dajte čoveku još desetak mandata, da može da se razmaše.
