Teofil Pančić, kolumna ''Politika (iz) budžaka'' za nedeljnik ''Vreme''
Decenijama pridikujem mlađim kolegama da je veoma važno čitati tzv. režimsku štampu, jer se upravo u njoj nahode sve one neprijatne istine koje njeni šefovi i pokrovitelji nastoje da sakriju. Ali, zar nije smisao režimske štampe u tome da besomučno “laže”? Naravno da jeste, i ona baš to i čini. Laže o “prilikama u zemlji i svetu”, o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o političkim protivnicima, čak i o vremenskim prilikama. Laž je, dakle, njena esencija, i ako bismo je sagledavali samo u svetlu tzv. odnosa prema činjenicama, trebalo bi s krajnjom rezervom posmatrati čak i datum u njenom zaglavlju. Ali, ništa od toga ne treba da obeshrabri njenog čitaoca, jer ona ne postoji zato da bi ga informisala – zarad koje iluzije naivci stalno nariču kako ona “izneverava svoju misiju” – nego da bi bila ogledalo onih koji je prave i onih koji gospodare onima koji je prave.
Okej, i ovo zvuči malo čudno i kontradiktorno. Zašto bi oni hteli da ih vidimo u realističkom, a ne u ulepšavajućem ogledalu? Pa, naravno da to i ne žele. Ali, problem je strukturne naravi. Kao što niko ne može da preskoči vlastitu senku, tako ne može ni da nadvlada vlastitu prirodu. Pusti ga da priča, i videćeš od čega je sastavljen. Pusti ga da izloži svoje shvatanje društvenih odnosa i da to shvatanje primeni na što je god moguće konkretnije i “prizemnije” situacije, i dobićeš savršeno autentičan autoportret vlasti, poretka vrednosti na kojem je zasnovana i sistema funkcionisanja celokupne mašinerije.
U redu, dosta je bilo teoretisanja, idemo na konkretan primer. Uvek je neophodno pratiti pisanje “Politike”, i to ne zbog prastarih mitova o njenoj nepostojećoj nezavisnosti, nego upravo zato što je uvek bila – nekad u veoma širokom, a nekad u sasvim uskom smislu – glasilo svakog režima. Faze tu nije preteško definisati: bila je respektabilno glasilo respektabilnih režima i neugledno glasilo neuglednih režima. U prvom slučaju, lagala je kad i koliko mora, a pisala istinu kad i koliko može. U drugom, lagala je kad i koliko može, a niko je ne ograničava, te pisala istinu kad i koliko mora – a niko je ne prisiljava. Zato je baš sada najneuglednija u svojoj istoriji.
Takvoj Politici kao kolumnista odlično stoji građanin Vladimir Đukanović, nešto manje ugledan kao advokat, a nešto više kao politički guru vladajuće stranke i uopšte harizmatični influenser stare škole koji se ne usteže da napiše i po nešto što neki drugi čak ni sa njegove čvrsto fortifikovane osmatračnice ne bi smeli ni da pomisle. A naročito je dobar, upravo neprevaziđen, u razobličavanju otpadnika od glavnog toka političke bujice, pardon, matice, koja vodi Srbiju… tamo gde je već vodi.
Okretan u dvorskim igrama i spletkama, VĐ već u dva nastavka nesmiljeno čereči neimenovanog otpadnika od Vladarske, a samim tim i svoje milosti, nazivajući ga Brutom, doduše Brutom u pokušaju, pošto ovaj savremeni, za razliku od izvornog, protiv Cezara nema nikave šanse. “Bruta” Đukanović portretiše kao takoreći savršenu sintezu nekompetentnosti, pokvarenosti i preteranog samoljublja, i to mu zaista odlično ide od ruke: vidi se da odlično, zaista insajderski, poznaje politički polusvet i način na koji ovaj funkcioniše. Ni svi CINS-ovi, KRIK-ovi i ostali BIRN-ovi zajedno ne bi mogli da mu pariraju!
Da se ne igramo žmurke, dežurni kremljolozi tvrde da je Brutovo civilno ime Bratislav Gašić, od milošte Bata, što je valjda tačno, osim ako nije. Meni je, pravo da vam kažem, duboko svejedno. Ali, ima tu nešto drugo što je i te kako važno, mnogo važnije od jedne kolumne u bivšim novinama, njenog autora i njenog nesrećnog antijunaka.
Spočitavajući, naime, Brutu nezahvalnost, VĐ će reći i ovo: “Valja se sada lagano vratiti na period pre nego što te je politički otac iskopao iz nekog budžaka i napravio od tebe nešto što nikada nisi ni po jednom parametru zaslužio da budeš”. Osmotrimo pobliže ovu rečenicu, tvrdim da važnija nije objavljena u najmanje poslednjih tuce godina.
Ko je, naime, “politički otac”? Naravno, Aleksandar Vučić, bez obzira na naziv javne funkcije koju u nekom trenutku obavlja i na zakonska ovlašćenja koja ima, odnosno nema. To je direktno izrugivanje s demokratijom, zakonitošću i podelom vlasti. Dalje, šta uopšte samozvani “politički otac” radi po “nekom budžaku” kad je to mesto nedostojno javnog službenika (čak i u slobodno vreme), i zašto baš u budžaku traži – i što je najgore, pronalazi – buduće saradnike? Nije li najosnovniji javni interes da zemlju vode najbolji, a ne najopskurniji među nama? Naposletku, zašto je “politički otac” iz memle izvukao i u vrtoglave visine lansirao nekoga ko to “ni po jednom parametru” nije zaslužio? Svi imamo nedostatke, možda neki od njih odviše dugo mogu proći nezapaženo, ali ako ste baš tako i toliko univerzalno nedostojni raspolaganja ozbiljnim javnim resursima kao Brut/Gašić/whoever, to je nešto što mora biti uočljivo i na prvi i na stoti pogled. To je, dakle, moguće samo kao “cezarovski” akt tiranske samovolje, u otvorenom podsmehu prema javnom interesu. Tu ne može biti “Brutove” strukturne krivice: on nije određivao pravila igre, samo je iskoristio priliku koja mu se ukazala bez dostojnog razloga i pokrića. A ako je već nezasluženo dospeo dotle, zašto ne bi poželeo da nezasluženo dospe još dalje tj. više?
Kažem vam, čitajte Politiku, naročito njene mislioce, tamo piše sve što treba da znate o budžaku u kojem živite.
