Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Kada je partizanski general Peko Dapčević 1944. godine ujahao u Beograd na belom konju bio je to simboličan znak da je glavni grad Jugoslavije oslobođen od Nemaca. Osamdeset godina kasnije stvari su se malko promenile – niko nije ujahao na belom konju, već je jedan konj sam ušao u Beograd i krenuo da ga oslobađa od oslobodilaca.
Konj nije baš beo, ali kako je krenulo ofarbaće se u plavo jer je to boja Nemanjića, i ne samo Nemanjića, plavo je i boja Jelene Karleuše, u čiju vernu kopiju se Beograd polako pretvara – izgledaće uskoro kao grad koga je uzeo da operiše neki plastični hirurg amater i farba pijani frizer, stručnjak za blajhanje.
Na kraju će Beograd dobiti i „pačije usne“, jer, kao što se zna, „pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu piše – bićeš ti Beograde verna kopija Karleuše“.
Da bi Beograd bio na taj način i konačno dotučen i šapićevski posrbljen potrebno je – sem izmeštanja spomenika narodnim herojima, iskopavanja Kuće cveća i farbanja autobusa u „nemanjićko plavo“ kako bismo pobegli od socrealističke crvene – uraditi i sledeće:
1. Grad Beograd su oslobodili partizani i sovjetska Crvena armija, koju ćemo da ofarbamo u plavo, pa će se zvati Plava armija, jer nas Crvena armija podseća na socijalizam. Nemanjićko plavo će doprineti utisku da su Beograd oslobodili Nemanjići. Plus, da se ne bismo sećali te činjenice, Nemcima će biti ponuđeno da privremeno ponovo okupiraju Beograd kako bismo zaboravili te socrealsitičke detalje iz naše neslavne istorije. Okupacija će biti prihvaćena ako se obavežu da će prilikom okupacije da otvore fabriku litijumskih baterija.
2. Reka Sava biće ofarbana u kraljevsko ljubičasto i promeniće ime u Sveti Sava, a postoji mogućnost i da ćemo reku Savu zauvek izmestiti iz Beograda i vratiti je Hrvatima i Slovencima, odakle nam stiže, jer Beogradu ne trebaju reke koje izviru u Sloveniji a protiču kroz tradicionalno neprijateljsku Hrvatsku. Time ćemo otvoriti mogućnost da srušimo Stari savski most jer potreba za savskim mostom prestaje kada ispod njega ne bude proticala Sava i on gubi svoj smisao. Time smisao gubi i Savska ulica, kao i Savski nasip, kao i Savamala. Izmeštanjem Save odande odakle je i došla rešićemo četiri problema Beograda.
3. Spomenik Pobedniku na Kalemegdanu iskopaćemo i vratiti porodici vajara koji je bio Hrvat, Ivana Meštrovića. U paketu ćemo im vratiti i Spomenik zahvalnosti Francuskoj od istog vajara, Hrvata.
4. Pijacu Bajloni niko više neće smeti tako da zove jer taj Ignjat Bajloni nije bio Srbin, a posle restauracije Bajlonijeve pijace smislićemo joj neki srpski naziv recimo pijaca Bajloni Malog Knindže, u spomen na Baju Malog, velikog Srbina ovdašnjeg. Isto će biti učinjeno i sa Bajrakli džamijom koja nas podseća na tursku okupaciju i ona će biti preuređena u crkvu Bajrakli Malog Knindže.
5. Zeleni venac će biti ofarban u tirkizno plavo, što je boja gradonačelnikovog sakoa, jerbo zelena boja isuviše asocira kako na muslimane tako i na Kelte. Zvaće se Tirkizno plavi venac. Takođe, javno preduzeće Gradsko zelenilo iz istih razloga promeniće ime u Gradsko plavetnilo, i biće ofarbano u plavo.
6. Deo Beograda zvani Crveni krst će biti ofarban u lihtplavo, što je boja bazena iz kog je gradonačelnik proplivao i doplivao dovde. I onda utrčao u galopu u Beograd. Naselje Bele vode će takoće biti ofarbano u plavo i preimenovano u Plave vode, jer bela boja podseća na belu zastavu kapitalucaije, a Srbi nikada ne kapituliraju.
7. Planina Avala čije je ime nastalo od arapske reči koja znači „golo brdo“, promeniće naziv samo u AV, što u prevodu ne znači „golo brdo“, već na srpskom može da se prevede nešto kao „goli Đoka“. Ne trebaju nam arapski nazivi, trebaju nam srpski.
8. Kalemegdan će od turskog imena da promeni ime u srpsko, Kalabićmegdan, u spomen na komandanta Gorske garde.
Za Novu godinu pevaće nam, normalno, Jelena Karleuša, kako bi se farbanje Beograda u plavo i druge prijemčive boje simbolički zaokružilo.
