Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Skoro svaki homo sapiens, ili nešto nalik njemu, ili mutirani primerak kroz surovu evoluciju, silno želi da ostavi trag u vremenu.
Naročito ako se prosečan i nikakav uzdigao mimo svih i nalazi se nad ljudima i stvarima. Kad njegova moć postane vidno neusklađena sa svojstvima koji ga čine onim što zaista jeste, taj želi da moć koja ga je zahvatila bude sve veća. Njegova žeđ postaje neugasiva, a žednik neukrotiv.
Željan je da svi vide njegovu izuzetnost iako ne može da mu bude poznato u čemu se ona sastoji. To nije poznato nikome, zato što se ne sastoji ni u čemu. No postoje ljudi koji su opčinjeni takvim stvorom i naprežu svoje lirske a pogotovo epske moći i dorađuju stiroporskog velikana svojim sirotim rečima.
Kreature, satrapi, pritvorice, lupeži, opsenari i hulje koji su iz ničega postali neobjašnjivo važni i kao takvi stvaraoci opšte nesreće, imaju posebnu ulizičku koloniju neizbežno sačinjenu od lošeg materijala od kojeg je stvoreno i božanstvo. Kralj od slame ima podanike od slame. O tome je ovde već bilo reči, neki su u svom klanjanju opisani i objašnjeni koliko se moglo.
Na ovom mestu možda bi valjalo sačiniti sasvim kratku antologiju poetskog treša, koji je nastao kao lišaj na telu važećeg srpskog monarha. I on u njega prirodno uranja svojim zamašnim vladajućim telom, uveren da je to pisani dokaz slave koja mu po zasluzi pripada i pomaže da stekne pouzdanje za nove neuporedive zamisli.
Neki epski prilozi velični vladara i uboge ode njegovom neumrlom delu, nalaze se na takozvanim društvenim mrežama. Samouki pesnik, koji misli da nešto oseća, obraća se njemu u nadi da će taj napor malog udvoričkog uma u nekom trenutku dostići horizonte gde je začarani dvor sa predmetom ljubavi. Zato jedan piše: Oj veliki presedniče, / U Srbiji nama niče/ Celi narod tebi kliče/ Tebi kliče izdaleka/ Živ nam budni celog veka!
Ko zna, možda su ovi stihovi došli iz istinskih emocija, tvorački nemoćni da stignu dalje od zagađenog mrežnog bizarijuma. Ali, pesniku je lakše kad se oglasio, tamo je i njegova sličica, videće možda neko ko ume da zapazi poetski dar.
Ako je navedeno delo (još) bez odjeka, poema o Vučiću komandantu, koja se peva posle loše rakije, a nastala je na marginama utrnulog svesrpskog sabora, nešto je ozbiljniji pokušaj proboja u zagađenu srpsku masovnu kulturu: Barjak se srpski vije/ Svi ko jedan, brat za brata/ uz Vučića komandanta/ Naš glas do Evrope i sveta/ Neka čuje cela planeta/ Vučić Aleksandar/ Slavna srpska zastava visoko se uzdignu/ Jer svi mi, dozvasmo se pameti/ On je Vučić Aleksandar!
Ova tvorevina je prilično ozbiljno shvaćena u sekti, pa kad robovi padnu u trans, Vučić komandant je hit dana. Nema objašnjenja da li je junak ovog nakaznog epa, lice posebnih odlika – komandant vojske ili cele Srbije. To je već stvar intonacije pesme i količine zanosa ili špricera.
Ima makar još jedna koja se peva svuda, naročito na Pinku, gde se trivijalije napisane za velikana slobodno rasipaju u nadrimedijsku pišaonicu: Ne može ti niko ništa/ Volimo te svi/ Nema onog koji može/ Tebe da zameni/.
Postoji autorka koja je stvorila ambiciozno delo, pelcer za udvaranje i zanos u ljubavi. Red je da se ovde zapiše njeno umetničko ime. Koliko se sećam sebe ja nazvala Marija Maxima, pa je u velikom nadahnuću, još davne 2015. ispevala ovo: On koji nama daje/ Mir i odgovornost/Koji se ne kaje/ Naša snaga i prevashodnost/ Naš spas, glas do Evrope i sveta/ Neka čuje cela planeta/ Dajte mu mandat da nas sve vodi/ Jer voli svoju zemlju/ Jer voli Srbiju/ Zbog njega ćemo svi/ U Evrospku uniju/On je naš, jes, jes, Srpski Eliot Nes!
Vladajuća kasta je bila zadivljena, ova posebna pesma je palila mreže i postala neka vrsta himne naprednjačkog krema. Mnogi su se, iz za sada nepoznatih razloga smejali ovom poetskom remek delu. Ali, pesnikinje više nigde nema. Posle slave i bruke koju mu je donela, muž joj je trajno zabranio da izlazi iz kuće.
Na nekoj slavi kod D.J. Vučićevića, on i izvesni Žare harmonikaš pevaju: Nema kralja, nema Tita/ Još se Vučić za sve pita! I Žare i Vučko su potpuno natopljeni vatrenom vodicom, ali je njihova umetnička izvedba prikazana na matičnoj Informer televiziji i tamo se stalno okreće.
Nema ovde dovoljno mesta kako bi se videlo koliki je pesnički entuzijazam u Srbiji, i kako se slavi monarh uz ulizičke pesme. A one su u stvari parodija misaonog ambijenta odakle nastaju, dobar znak sunovrata ukusa i svega ostalog u ništavilo kome je to smeće i posvećeno.
Ponižavajuće udvaranje ništavnom vladaru u dvorskom klanjanju, nije daleko od stanja duha iz koga nastaju izlivi lažne ljubavi. Svi su oni na istom mestu, zamrznuti u vremenu, očajni pred ružnom slikom koju moraju da vole.
