Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Prvo sam se, priznajem, začudio a ona mi se razjasnilo da mora da je u pitanju banalna geška nepažljivog i neodgovornog tehničkog lica, koja će biti ispravljena čim neko od važnih ljudi uoči tu brljotinu.
Na tzv. privremenoj zgradi tzv. trajne nove Autobuske stanice Beograd piše baš tako, latiničnim slovima: BAS – Autobuska stanica Beograd.
Gde je tu greška? Eh sad, ako moram to da vam crtam, onda mora da ste prethodnih trideset i kusur godina proveli ili u komi ili na Marsovom mesecu Deimosu, gde su dostava Politike i Novosti prilično neuredni, a signal RTS-a ometaju međuzvezani rijaliti programi.
Tako je i bilo: gradonačelnik Beograda – ako je ono stvarno gradonačelnik i ako je ovo i dalje Beograd – zgroženo je uočio destruktivni diverzantski upad neprijateljskog pisma ni manje ni više nego na novu kapiju njegovog grada, i komandovao da se taj kulturno-identitetski zločin pod hitno anihilira, a da se počinilac privede pravdi. Novozavetnoj ili starozavetnoj, još ćemo videti.
Istraga policajna i forenzička ispitivanja tek će, naime, utvriti da li se radilo o brljotini iz neznanja, lakomislenosti i duboko ukorenjene loše navike, ili o neprijateljskoj provokaciji latiničnih komandosa izveenoj duboko u neprijateljskoj, tj. našoj pozadini.
Dakle, ako ste ovih dana primetili da vas boli pozadina, veoma je verovatno da je povod tom bolu bio nečuveni incident kojim su dušmani hteli da nam pokvare proslavu još jednog uspeha u razgrađivaju i oneprepoznatljivanju glavnog grada u kojem živi šačica glavnih i milion i kusur sporednih ljudi, čiji životi sve manje vrede.
Ako mislite da se šalim ili da preterujem preuveličavajući značaj misaonog komarca u izvedbi misaonog magarca, razmislite još jednom. Nije ovo sa novoštajgom ništa bez veze; mislim, jeste bezvezno i bezveznjački, ali nije bez veze s generalnom „vizijom“ temeljitog identitetskog preobražaja tela i duha koju je gradu poklonjenom mu na upravljanje namenio dr Šapić Aleksandar.
Izvoz Tita u zemlju porekla (iako je većini bio dobar i dugo nakon isteka garancije, a rok za reklamacije odavno je prošao), izmeštanje grobnice narodnih heroja ko zna gde, instaliranje Draže Mihailovića na Terazije, izbacivanje „jugoslovenskog“ iz naziva svega što je do sada preživelo s tim imenom, izgon iz javnog prostora svake latinice koja nije engleska… to su samo neke od stvari koje su nam najavljene.
U suštini, radi se o ugradnji čipova u glave građana da Jugoslavija nije postojala celih sedamdeset godina, i da Beograd nije bio njen glavni grad, a i ako je postojala – bolje da nije, pa ćemo je retroaktivno poništiti na sve dostupne načine i svim orvelovskim raskošnim tehnikama.
Da li je neko to radio pre Šapića? Bilo je nastojanja u tom pravcu, ali ni izdaleka tako drastičnih. Hhm, ili ipak…
Bio je jedan veselnik sličnog mentalnog ustrojstva, setiće ga se stariji, zvao se Tuđman Franjo, i takođe je bio polupismeni i konfuzni doktor nedefinisanih nauka. Njegova životna misija bila je ne samo da rasturi postojeću Jugoslaviju, nego da je i u perfektu i u prezentu i u futuru izbaci iz hrvatske javne memorije, istorije, identiteta, sećanja.
Ogromnu mašineriju je u tu svrhu podigao, i ta ga je mašinerija nadživela i još radi, ali ga je bogme nadživela i Jugoslavija.
I njegovi je se i mrtve toliko boje da je dovoljno da je neko spomene u pesmi na nekom nevažnom tezgaroškom koncertu pa da napune gaće.
Zamislite kakve su tek onda Šapićeve šanse?
Tuđman je barem bio pomahnitali kralj, a ovaj nije ni žandar, nego samo pajac na navijanje, s baterijama kakve se više ne proizvode.
