Žikica Simić, tekst za ''Danas''
Autor je sociolog
Ovaj tekst sam nameravao da napišem pre desetak dana videvši na Tiktok-u i Facebook-u snimke u kojima se naši košarkaški reprezentativci krste pre meča i gde jedan naš sveštenik ističe kako je Holifild uporno insistirao u jednom intervjuu da je pobedio Tajsona uz božju pomoć, a ne zahvaljujući treninzima i disciplini.
Time, naravno, vuče vodu na svoju vodenicu i želi da poentira kod svojih vernika. Međutim, odustao zbog obaveza ili, bolje reći, odložio.
Međutim, kada sam pročitao vest da je naš džudista diskvalifikovan od nadležne federacije zbog toga što se prekrstio pre meča ponovo sam podstaknut.
Ali ja neću pisati o tome da li je ta kazna opravdana ili ne već o veoma upadljivoj praksi naših sportista da se tokom takmičenja besomučno krste.
Mnogi to tumače kao znak njihove pobožnosti, autenične vere u Boga, ali ja se ne bih složio sa tim. I rekao bih da to iako pojavno deluje kao čin pobožnosti da to nema naročite veze sa hrišćanstvom, čak da mu je u dobroj meri u supotnosti sa njim.
Teško da bi takva praksa, koja čini se postaje sve pomodnija, mogla izdržati kritiku sa aspekta pravoslavno-hrišćanske doktrine, bez obzira što će populistički i oportunistički sveštenici i vernici reći da je svakako dobro što se sportisti krste, a da su oni koji su protiv toga satanisti.
Tu se pokreću mnoga pitanja. Prvo, zašto se sportista krsti? Šta želi time da postigne? Pobedu i u krajnjoj liniji medalju. Zašto mu je ta pobeda toliko potrebana da priziva Boga u pomoć?
Naime, po pravoslavnoj doktrini vernik se može skromno moliti za najnužnije životne stvari (pre svega, „hleb nasušni“, ali može i, npr., za svoje zdravlje, da bude sačuvan od ljute nesreće koju ne može da podnese – od teškog iskušenja uopšte), kako zapravo i stoji u molitvi Gospodnjoj „Oče naš“, čiji je autor sam Hristos. Dakle, pravi vernik se moli za najelementarniji minimum.
Njegov spisak želja je hrišćanski skroman. Međutim, ovde se sportista, u svojoj nezajažljivosti, moli da postane „šampion“, u krajnjoj liniji. Neskromno se moli za za ono što je maksimum ili luksuz. Sve ispod toga ga je nedovoljno i čini ga nesrećnim.
A zašto mu je to potrebno? Da nahrani svoju sujetu ili gordost kao najveći smrtni greh.
Osim toga, crkvena je zapovest ne prizivaj „Gospoda svoga uzalud“, što bi u prevodu verovatno značilo: ne „cimaj“ ga zbog sitnica i gluposti, već samo kad ti je zaista neophodan (što ne znači da ga se treba setiti samo tad, kako obično biva), nemoj da trošiš kredit kod Boga.
U suprotnom, Bog se infantilno doživljava kao Deda Mraz, kao bunar želja ili neka zlatna ribica koja bi trebalo da ispunjava želje i hirove razmaženog derišta.
Drugo, zašto sportista misli da je njegova pobeda važnija od suparnikove? Zašto bi Bog baš njemu pomogao?
Samo zato što se moli, pa misli da je u prednosti nad protivnikom koji se ne moli? Ili možda zato što je pripadnik jedino istinite ili najistinitije vere (tako neki pravoslavci veruju da je blagodat veća u pravoslavlju nego u katoličanstvu, iako niko ne zna koliko je to u procentima).
U prevodu: naš Hristos može da bije katoličkog i protestanskog, a i bogove svih drugih religija.
Istinska hrišćanska vrlina zahtevala bi, po meni, ovakvu molitvu: Bože, neka pobedi bolji ili barem onaj kome je ona potrebnija“ ili, kome je to na veću duhovnu korist.
U svakom slučaju, da bude volja tvoja, a ne želja moja. Ovako molitva ne bi bila uskogruda i sebična i na štetu drugoga, što je tipično za magijski i plemenski nivo svesti – da moje dobro i pobeda podrazumevaju tuđe zlo i poraz. Magija je često nemoralna, egoistična i beskrupolozna.
Treće, zašto se Bogu mora moliti na vidljiv način – pokretima ruke. Istina, mora se priznati i da je pravoslavlje jedna izrazito ritualna religija koja se zasniva na bogatoj raznovrsnosti bogoslužbenih pokreta i da su ti sportisti odgajani u tom duhu.
Ali, iako je tako, da li je Bog gluv da čuje molitvu koja se izgovori u srcu već samo može da je vidi. Naime, iako molitva u pravoslavlju može biti i kolektivna (liturgijska), ona je pre svega lični i intimni čin koji se, kao i post, vrši u tajnosti („uđi u klijet svoju“- kaže Hristos).
Da li se tim teatralnim krštenjiima sujetno želi pojačati naklonost svoje publike jer se zaboga radi o pobožnoj osobi? Poznato je da se kod nas pobožnost ceni jer se naivno poistovećuje sa moralnošću ili poštenjem, pa se time želi poslati slika da se radi o dobroj osobi ili onoj koja patriotski čuva nacionalni identitet pošto su kod nas vera i nacija jedno te.
U stvari, postavlja se pitanje da li ovde se radi o jednoj psihološkoj, ili čak psihopatološkoj pojavi, ili o religijskoj. Naime, Frojd je u knjizi „Totem i tabu“ tvrdio da su magijsko-religijski rituali ili revnosni vršioci tih rituala veoma kompatibilni onim ličnostima sa neurotičnim poremećajima (opsesivno-kompulsivnim radnjama).
A ja bih dodao da oni tim pokretima kao prisilnim radnjama pokušavaju da se oslobode tenzija i treme pred napetu i neizvesnu utakmicu, očekujući podršku od nekakve više sile.
Psiholozi bi rekli da time pomeramo lokus kontrole spolja tako što podršku za pobedu očekujemo od spoljašnjih faktora – od Boga, od srećnih okolnosti. Da to nije baš tako demantuje jedan slavni košarkaš koji rekao-: što više treniram sve mi je manje potrebno sreće.
Inače, sport kao takav teško da u hrišćanskom sistemu vrednosti zauzima neko ozbiljnije mesto, ako ga uopšte zauzima. Sport se najčešće zasniva na sirovoj fizičkoj snazi, što baš i nije hrišćanska vrlina, iako ne mora biti protivna hrišćanstvu. Ipak je fizička snaga više paganska vrednost.
I same olimpijske igre se potiču period paganstva. Čak i oni koji obožavaju sportiste čine to na veoma paganski način – obožavajući ih kao bogove na Olimpu.
Nekada se ovakav vid verskog primitivizma ili sujeverja pod plaštom hrišćanstva najviše vezivao za niže obrazovane fudbalere koji su obično dolazili iz seoskih sredini (paganus u izvornom smislu znači seljak!).
Međutim, danas je ta manija krštavanja zahvatila sve vidove sporta. Radi se, naime, o veoma slabom poznavanju svoje vere koja se ujedno prilagođava svojim potrebama, željama i interesima, a ne obrnuto, kako bi trebalo biti.
To sujeverno ne svodi se samo na krštavanje. Sećam se i da je Crvena Zvezda nakon što je 90-tih postala evropski i svetski prvak, započela treninge na Božić kako bi ponovila taj neponovljivi uspeh. Al što bi narod rekao nije svaki dan Uskrs ili Božić.
