Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Sledeću scenu sam izmislio, ali je vrlo lako zamisliva u stvarnosti. Pita nastavnica: “kako se zvala zajednička država južnoslovenskih naroda?” “Bivša Jugoslavija!”, gotovo horski povikaše dobri đaci.
Ne znam, naime, za sličan primer bilo gde u svetu, da neku državu takoreći uvek i takoreći svi nazivaju s prefiksom “bivša”, kao da su joj Bivša Jugoslavija ime i prezime, i to čine podjednako oni kojima je njena bivšost draga i oni kojima je žalosna i mrska. Čovek neupućen pomislio bi da nikada pre, a ni docnije, nijedna država nije nestala s horizonta sadašnjosti i budućnosti, pošto nije baš da neko govori “Bivše Rimsko carstvo” ili “bivša Austro-Ugarska”.
Otkud tolika potreba za gotovo ritualnim naglašavanjem jedne bivšosti koja traje već preko tri decenije i nema nikakvih izgleda da postane bivša (dakle, da bivšost postane bivša) u iole sagledivoj budućnosti? Biće da je u pitanju jedan oblik magijskog mišljenja: kad god prizovemo njenu bivšost, kao da teramo od sebe urok njenog povampirenja. A zašto se toga toliko bojimo? Pa, razmislite: koji bi to ubica voleo da se sretne sa svojom žrtvom oči u oči?
Jugofobija i jugopanika neretko poprimaju groteskne forme. Tako je nedavno u Splitu održan koncert grupe koja sebe naziva “Bijelo dugme” (a više bi joj pristajao naziv “Bivše Bijelo dugme”, na kojem je izvedena i pesma “Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, izvorno iz 1986. A javno spominjanje Jugoslavije bez pratećih psovki i kletvi najveći je tabu hrvatskog nacionalizma; u poređenju s tim, pridev “srpsko” gotovo da je milozvučan. Hrvatski nacoš, ako je jako dobre volje, još i može oprostiti Srbinu njegovu nacionalnost (“nije on, jadan, kriv”) ali nikako ne može oprostiti Jugoslovenu njegovo opredeljenje.
Jurica Pavičić svedoči sa lica mesta za Jutarnji list da je pesma izazvala određeno komešanje ali da, s obzirom na brojnost publike, baš i nije bilo mnogo zviždanja. Više je – o, užasa! – bilo horskog pevanja. Uzgred, to je razumljivo: pevljiv je to refren, ume to Bregović… Pravi kermes je nastao tek posle, kad su se oglasili razni profesionalni domoljubi (na čelu s “braniteljskim udrugama” i sličnim sitnim i krupnim rentijerima bivšosti Jugoslavije) da kažu kako je to skandal, užas, pokora i veleizdaja; vrhunac bizarnosti bio je zahtev da se Alenu Islamoviću zabrani ulazak u Hrvatsku. Zašto, zaboga, baš njemu?! Nije on pesmu ni napisao ni stavio na repertoar, on je samo tezgaroški izvođač pjevačkih radova. Ali, izgleda da moraju da budu egzemplarno kažnjena usta kroz koja je u nepodobnom kontekstu prošla mrska reč…
U Srbiji je Jugoslavija Bivša i suptilno tabuizovana na nešto drugačiji način, ali ne manje toksično i neopozivo. Pojam je za vreme Miloševića još bio u opticaju jer je srpski nacionalizam nastojao da ga kolonizuje i ispuni samim sobom. Bilo je to licemerno i do srži pokvareno, i odlično je što je propalo: poštenije je da Jugoslavije nema nego da bude falsifikovana.
Sada je, međutim, još jedna Jugoslavija došla na red za rušenje i sasvim uskoro ćemo i o njoj govoriti kao o bivšoj. Radi se o zgradi hotela “Jugoslavija”, modernističkog dragulja sa zemunske obale Dunava, jednog od simbola socijalističkog šika i nerazmetljivog luksuza. Od prvog trenutka, vest o njegovom predstojećem rušenju radi izgradnje nekakvih konfekcijskih soliterčina na tom mestu zvučala mi je neuverljivo: “ma, nemoguće! Pa, ipak se ne bi usudili!” To pokazuje da sam, koliko god da od “ovih” uvek očekujem sve najgore, u dubini i dalje naivan: verujem da i najgori lupeži imaju granicu koju ne prelaze. Naravno, nemaju je i preći će je, i neće biti nikoga da ih u tome zaustavi.
Dobro znam da zemunska “Jugoslavija” neće biti srušena zato što se tako zove – naposletku, uvek bi mogli da je preimenuju, ništa im ne stoji na putu, a ponajmanje respekt prema dragocenoj baštini zemlje koju nikada nisu razumeli. Ali se ne mogu oteti utisku (utisak je odličan otmičar) da ime nikako ne radi u korist ovog hotela i ove veličanstvene zgrade, jer ga dodatno ostavlja bez zaštite, kao neko istorijsko pastorče. Pa još i činjenica da su “Jugoslaviju” projektovala trojica zagrebačkih arhitekata! Da je tu bar neko znamenito ime srpske arhitekture, možda bi se – nije mnogo verovatno, ali ipak – moglo nešto učiniti, a ovako… Dobrodošli u pustinju realnog “bivše ‘Jugoslavije’”. Iza nje ostaje razrovana ledina, a posle toga nadolazi budućnost u kojoj će biti “bivši” biti privilegija.
