Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Znam, sestro. Problem je u tome što ti ne znaš ko si, još manje šta si.
Nije to, doduše, ništa neobično nego je česta pojava: da oni koji te osorno pitaju „znaš li ti ko sam ja“ zapravo vape za pomoć: potreban im je neko da im potvrdi da su ono što im se učinilo da jesu, ili što ih je neki grubi šaljivdžija slagao da jesu, mada oni u dubini duše ne osećaju da su bilo šta, a ponajmanje nešto čime bi se trebalo gorditi. Uostalom, čovek koji je stvarno neko i nešto i koji to zna, nikada se time ne gordi.
On samo jeste. A drugi ionako znaju sve što treba.
A ti me, eto, pitaš ne ko sam ja nego ko si ti, kao sladostrasni uvod u odgovor kojim ćeš me takođe podariti: „Ja sam zamenica gradonačelnika Zrenjanina. Ovo je moj grad i ne možeš mi ništa!“.
Pitanje i odgovor podrazumevaju da zaključuješ da pitani to nije znao, ali sad kad zna, nema mu druge nego da se smanji na veličinu makovog zrna i nestane s tvog puta na koji je tako drsko stao, kao da je ovo njegov grad, a ne tvoj.
I kako sada tebi i takvima kao ti objasniti da Zrenjanin nije ni za mrvu više tvoj grad nego što je grad bilo koga ko u njemu živi, ili je živeo, ili se iz bilo kojeg razloga oseća Zrenjanincem?
Pa sve i da si ne zamenica nego gradonačelnica, predsednica države, Evrope, sveta! Kako objasniti, ako si prošla kroz godine vaspitavanja, školovanja i sazrevanja potpuno neokrznuta spoznajom da samo (i zašto samo) ništaci i prostaci pitaju „znaš li ti ko sam ja?“
Ne persiram ti jer ni ti meni nisi persirala, valjda su takvi kao ti na „akademijama mladih lidera“ učeni da građani nisu bića dostojna poštovanja nego čovekolika stoka s kojom treba grubo i s visine jer to najbolje razume, i jer je takva dresura čini pokornom i mirnom.
Doduše, nije da ne treba priznati da ste u tome postigli određene uspehe, što već ide na račun našeg kukavičluka koji radije nazivamo trpeljivost. Ali, čak i takva trpeljivost ima granice, o čemu vam je bolje razmišljati dok ste s njihove unutrašnje strane.
Birali smo vas, neki od nas, i plaćamo vas, svi mi, dakle i ja te plaćam, zato da radite u našem, što će reći javnom interesu, a ne da se šepurite i bahatite zamišljajući da ste Prvi Građani Male Varoši kao kod Puriše Đorđevića (ko je to? Neko i nešto), a kamoli da se u bioskopu iživljavate nad detetom sa smetnjama u razvoju, da ga vređate, ponižavate i plašite, i da pretite njegovoj porodici, koja legitimno nastoji da ga zaštiti od takvih kao što ste vi. A i vi ste, što je najapsurdnije, plaćeni da ga zaštitite od takvih kao što ste vi!
Može se, svugde, pa tako i u Zrenjaninu biti uistinu neko i nešto pomalo, ne više nego jače, upečatljivije i u identitetu grada trajnije od drugih, ali to se ne postiže sredstvima sile, bilo birokratske ili fizičke, štaviše, za tim se i ne teži: to se jednostavno dogodi, dogodi se ekstraordinarnom ljudskom formatu, čak i kad ovaj ni u kojem trenutku svog života nije pripadnik znaš-li-ti-ko-sam-ja kaste, štaviše, uglavnom samo tad.
Pa ako je Zrenjanin maaalo, za jedan mrvičak više nečiji nego što je onih drugih, onda je to grad Voje Despotova, Tibora Varadija, Šajtinca oca i sina (i Svetog duha), Ivana Ivanjija, Zorana Kostića, Vujice Tucića, Gute Grubačkog, Todora Manojlovića, Janoša Siverija…
A ništa od ovoga nije slučajni incident, i da se nije desilo ovako, desilo bi se tek malo drugačije – i ne nužno u Zrenjaninu, nego bilo gde u ovoj zemlji. Zašto? „Na visoko podigli se sutereni“, eto zašto. Ko je to rekao? Neko i Nešto, ko bi drugi?
