Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Ove badavadžije, luftiguzi i lezilebi kanda su baš rešili da me po četvrti put u životu silom uče i privode ćirilici. Nije li to ipak malo mnogo za jedan život? I gluplji od mene odavno bi naučili što treba.
Prvi put sam učio i naučio i ćirilicu i latinicu sam od sebe, jer mi se tako htelo, jer sam morao da zadovoljim radoznalost koja je bujala u svim pravcima. Imao sam pet godina.
Onda je došlo vreme da se krene u školu. Rane sedamdesete u SAP Vojvodini: u prva dva razreda učili smo ćirilicu.
Danas se deca uglavnom opismene pre škole, tad još nije bilo tako. I dok je većina mojih vršnjaka dešifrovala ženstveno zaobljene ćirilične kuke i kvake, ja sam dokoličario jer sam ih sve već dobro znao.
Bili smo već uveliko intimni, ćirilica i ja, uprkos ogromnoj razlici u godinama.
Taman kad je trebalo krenuti u treći razred, moj je otac dobio prekomandu, i preselili smo se u SR Hrvatsku.
Tamo se u to vreme latinica učila u prva dva razreda, a u trećem bi se prešlo na ćirilicu. Dakle, stigao sam tamo taman da opet, po treći put, učim slova u kojim sam ionako odavno uživao preko „Politikinog zabavnika“ i druge kvalitetne literature.
E pa, ako je od ćirilice i mene – mislim da je dosta.
Ovi neznaveni, a nadobudni i nametljivi zlojebi navalili su, međutim, da odrasle i pismene ljude silom privode ćirilici, iz vlastitog ćeifa i skudoumlja, a o našem trošku, finansijskom i svakom drugom.
Nije to po sebi ništa novo. Već preko tri decenije ima otkad s vremena na vreme kreću naplavine zaumnih nastojanja samozvanih čuvara i branilaca ćirilice i „našeg identiteta“ da nam se ovako ili onako nametne i ko smo i šta smo i kako ćemo čitati i pisati, ali ovi sada su najagresivniji, pošto im ni obziri ni pamet, a kamoli skromnost pred bezmerno pismenijima od sebe ne smetaju da nameću društvu svoje privatne fantazme i nerazrešene frustracije.
Odatle, iz takvih skomračnih virova, dolazi i ova pretnja tzv. ministra kulture Selaković Nikole da će od sada pa nadalje i ubuduće samo knjige štampane ćirilicom moći da budu otkupljene za javne biblioteke. Namisao je, osim što bazdi na fašistoidni kulturno-identitetski inženjering, još i otvoreno ostap-benderovska: „Ideje naše, benzin vaš“, to jest: „mi ćemo po meri svoje uboge pameti odlučivati za šta ćemo vam dati vaše rođene pare, a za šta nećemo.“
Jer, svi mi, uključujući i pisce, čitaoce i izdavače knjiga na mrskoj latinici punimo budžet, taj isti kojem bi ovi ignoranti i siledžije sada da nam zabrane pristup, kao da im je očevina. Doduše, nije da ga i inače ne tretiraju tako.
Na ovaj ili onaj način, taj neumni naum će propasti kao što po čeličnoj zakonitosti propadaju kontraistorijske i anticivilizacijske nepodopštine.
Ali može u međuvremenu, ako „zaživi“, naneti teško popravljivu štetu ukoliko dopustimo ovim napornim, besposlenim i besmislenim mlatišumama da makar na kratko svedu srpsku kulturu na svoju mikronsku meru.
Ćirilica je u svemu ovome sasvim nedužna, kao i latinica, ništa od onoga što u njih učitavaju vetrogonje i promajne glave ne postoji u ovozemaljskoj stvarnosti.
Ćirilica ne može nestati sve dok nam je potrebna, a biće nam potrebna još nedogledno dugo da se razabiremo u sebi i svetu, ali ne može ni biti ono što je nekada bila, jer je naš identitet danas drugačiji, složeniji nego što je nekad bio, i taj proces promene je nepovratan.
U međuvremenu, današnji petogodišnjaci, odrastajući srasli s internetom, lakše čitaju na engleskom nego na srpskom.
Eto novog izazova za kultur-ministarstvo i ostale čuvare plaže u zimskom periodu: kako napraviti englesku ćirilicu, da nam se Spčad načisto ne otuđi.
Vel, bradrs, gud lak vid det.
