Piše: Svetislav Basara
Na osnovu smatranja iznetih u prethodne dve kolumne, Lepa Lukić bi zaključila da „od Visokog Izvora dva putića vode na dve strane“. A opet nekako u istom smeru. Verovatno ste pogodili da putić vodi u Kazanj, na skup BRIKS-a.
Da su okolnosti drugačije, Visoki Izvor bi vrlo rado otišao na sretenje s Putinom. Srpski vladari (svih vremena i boja) naprosto su fascinirani - cinik bi rekao omađijani - ruskim vladarima (takođe svih vremena i boja). Setimo se samo kako su se JexS i Tadić Palikuća umalo potukli u Putinovom predsoblju u žučnoj raspravi kome će od njih dvojice pripasti čast da prvi poljubi Najviše Slovensko Dupe.
Ali setite se i „Seoba“ Crnjanskog, u kojima je opisano kako je jednu davnu srbsku delegaciju umesto carice Katarine - ili već neke koja je u to doba carevala - primila caričina sobarica i delegaciji obećala da će pod hitno osloboditi Kosovo. Utuvite - nije sve u „Seobama“ fikcija.
Okolnosti su se, međutim, radikalno promenile. U vreme kad su JexS i Poklonik Minervine sove išli na rusodupeljubno poklonjenije u Moskvu, Putin je bio svetski slavna persona grata, miljenik većine lidera „kolektivnog zapada“; od 2024. naovamo tome više nije tako. Putin je sada - osim u prostranstvima „slobodnog sveta“ - neka vrsta Sadama Huseina, koji doduše, uživa mnogo više delikatnog uvažavanja iz prostog razloga što ima mnogo više tenkovskih divizija od Sadama, a ima i mnogo atomskih projektila, što Sadam nije imao.
Nakon što je nastala druga svetska sudija, stvari stoje ovako: svaki viđeniji svetski lider koji ode u posetu Putinu mora tamo i ostati. Ne, naravno, fizički, može se on - cinik bi rekao mora - vratiti tamo otkuda je došao, ali sa sobom će poneti vrlo nezgodan prtljag. Što će reći da će od „kolektivnog zapada“ dobiti mnogo štapova po grbači, a da više neće dobijati šargarepe. Razumeli ste, pretpostavljam, šta je pisac hteo da kaže.
Sa druge strane, svaki onaj lider koji se iz ovog ili onog razloga - a pogotovo iz razloga opisanog u „Seobama“ Crnjanskog - previše približi Putinu, a ogluši se o njegov poziv i ne ode na samit BRIKS-a - umal grešna mi duša ne napisah „u boj na Kosovo „- izlaže se brojnim rizicima. Npr. „velikom nezadovoljstvu sopstvenog naroda“, kako je to formulisano u Kremlju. Šta god to značilo, ne znači ništa dobro.
Sa treće, opet, strane - „veliko nezadovoljstvo srpskog naroda“ je višestruko precenjeno. I Tito se bio suočio s velikim „nezadovoljstvom našeg naroda“ kad ga je ono Staljin naterao da mu kaže „istorijsko ne,“ ali stvar je brzo rešio s pedesetak baraka izgrađenih na jednom pustom ostrvu. Priča se - bar se priča u mojim romanima - da su, nakon što se za Goli otok pročulo, i najzagriženiji rusofili upisivali ubrzane kurseve zaboravljanja ruskog jezika.
Ostavimo ćeranje komendije po strani, sačekajmo razvoj situacije. Ako već niko ovde nije izvukao pouku iz istorije, mogao bi je izvući iz jednog davnog Famoznog u kome je pisalo da nije dobro previše se približiti vatri moćnika ovog sveta - jer se opečeš, kao što nije dobro ni previše se udaljiti, jer onda ozebeš.
