Piše: Svetislav Basara
Možda sam paranoičan i zlurad - što ne znači da nisam u pravu - kad tvrdim da za novindžiluk serbski (svih boja, i tabloidni i bajagi ozbiljni) nema veće sreće nego kad umre neka poznata ličnost. Pogotovo ako se zbog prirode bolesti umiranje slavnih dramatis oduži.
U takvim situacijama žutare i smrdare serbske svojim čitateljstvima direktno prenose znamenitih umiranja. Zbog dužine bolovanja posebno je bio ogavan slučaj Dragana Nikolića, toliko ogavan da je inače uzdržana Milena morala da apeluje na novindžiluk da se okane predsmrtnog mobinga nad Gagom i iznošenja morbidnih detalja koji bi u uređenijim društvima bili strogo kažnjivi.
Treba li uopšte reći da je Milena džaba krečila.
Zato je Lane Gutović - koji je i inače mnogo držao do privatnosti - krio kao guja noge da je teško bolestan i uspeo - nije mi jasno kako, ali jedan je bio Lane - da izmakne crnim predsmrtnim trojkama i da umre takoreći na prepad.
Posmrtnu, međutim, orgiju nekrofilne ožalošćenosti Lane nije uspeo da eskivira. Ali tad ga je bilo baš briga. Bio je van dometa, ako razumete šta hoću da kažem.
Bora Đorđević, koji je pre neki dan takođe premetnuo svetom, bio je - laka mu zemlja - mnogo značajnija ličnost nego što je i sam mislio da jeste, a nije da nije mislio da je značajan. Daleko od toga. Samo nije shvatao u čemu je njegov značaj. Njegov bend Riblja čorba, po kom je dobio (i rado nosio) nadimak Čorba, nije uzmicao Bijelom dugmetu, svakako je bio originalniji, a otišao bih tako daleko da ustvrdim da su Riblja čorba - i isto tako dobra, ali manje popularna Yu grupa - bili jedini autentični rok izraz nekadašnje Jugoslavije. Sve je tu bilo svetsko, a naše.
Dok sam Boru još povremeno viđao - ako bih uspeo da dođem do reči (Bora je pričao kao navijen) - znao sam da mu kažem: „Boro, ne dozvoljavaj da te zovu Čorba, nomen est omen, možeš li zamisliti da Mika Džegera zovu Mik Gulaš ili da Gorana Bregovića zovu Goran Supa.“
Boro (sad ga zovem zapadnosrbijanski) nije mogao - ili pre će biti nije hteo - da shvati šta hoću da kažem. Bio je (i ostao) narodni čovek, nipošto u smislu „narodnih ljudi“ koji „brinu“ o narodu (i papreno naplaćuju brigu) miljama iznad naroda.
Ne. Boro je najmanje trećinu zarade od svirki, bar u Užicu, trošio na celonoćne afterpartije sa užičkim fan klubom, verovatno najbrojnijim i najzagriženijim, a nije da nije imao brojnih i zagriženih fan klubova.
Budući autentični narodni čovek, bilo je predvidivo da će - kad se narod na svoju nesreću dogodio, Boro stati uz narod. Za razliku od vodećih „narodnih ljudi“ (koje i u ovom nekrologu nabijam na qwrz), na sopstvenu štetu. Ali ne i na štetu muzike, koju je nastavio da stvara i izvodi takoreći do umrlog sata. Odavno više ne slušam muziku, ali ponekad u sitne sate napravim izuzetak pa na internetu nađem i odslušam samo dve numere: jedna je „The Man Who Sold the World“ (Bowie), druga je „Dobro jutro“ (Đorđević). Laku noć, Boro.
