Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
„Država i pravo su instrumenti u rukama vladajuće klase (partije) kojim se štiti onaj društveno-ekonomski poredak koji je u interesu te klase (partije).“ Ovo je citat marksističke definicije osnovnih poluga vlasti.
Iz aviona se vidi da aktuelni režim dosledno i uporno ovo načelo sprovodi u delo.
Nestali su iz rečnika i upotrebe pojmovi pravde, kontrole, demokratije. Sistem podele vlasti kako ju je onomad zamislio Monteskje odavno je ovde izašao iz mode.
Ne radi se više ni o jedinstvu vlasti već o njenoj apsolutnoj koncentraciji.
Ova pogubna pojava najbolje se ogleda i materijalizuje u pravosudnom sistemu.
Sudovi i tužilaštva gotovo isključivo brinu o očekivanjima i sugestijama vlastodržaca, često i sami svojim postupcima predviđaju volju vlasti.
Za većinu tužilaca i sudija u Srbiji zakon i pravda nemaju nikakvog značaja.
Oni se povinuju „višoj instanci“ primenjujući sve suprotnog od onog što bi trebalo da su naučili na fakultetu.
Tu smo, dakle. Na poznatom terenu gde se neukost povezuje s poltronstvom.
Kad nema autoriteta znanja, ni autonomije u radu ne može biti. Reći ću sasvim ogoljeno: najveći broj ovdašnjih pravnika slabo poznaje svoj zanat. Još ga manje razumeju. Držeći se strogo i slepo gornje definicije države i prava.
Najopasnije je kršenje zakona od strane same vlasti. Ili donošenje zakona sa unapred smišljenim „rupama“ kako bi se omogućila zloupotreba prava.
Otud naši pravni propisi imaju toliko izuzetaka. Neretko se podzakonskim aktima dispozitivna norma pretvara u mrtvo slovo na hartiji.
Ni flagrantno nepoštovanje zakona nema ko da sankcioniše jer su svi pravosudni organi u direktnoj službi vrhovne vlasti.
Ređaju se, jedan za drugim, slučajevi teškog i organizovanog kriminala u kojima samo pravosuđe sabotira postupak i donošenje sudske presude.
Predmeti Šarić, Jovanjica, Belivuk i toliki drugi belodano pokazuju ovu namernu pogubnost današnje Srbije. Opravdano je sumnjati, iz mnogostrukih uzroka, da se iza svega kriju dugački pipci tzv. „duboke države“.
Uz nekompetentnost se savršeno uklapa nemoral. Oni što gaze pravdu i pravo, a zakleli su se na njihovu primenu i odbranu, čine to bez truni stida i srama.
Oni uzdignute glave hodaju i deluju svesni da iza sebe imaju zaštitu vlasti.
A u Srbiji je to važnije od svega. I vrednije. Biti kandidat režima i miljenik prvog čoveka ove zemlje, preporuka je nad svim preporukama.
Da li je dotični ili dotična potkovan pravnik, potpuno je irelevantno. Stara je istina ova.
Loše obrazovanje stvara loše stručnjake, a loši stručnjaci su podložni svakoj vrsti podaništva.
Neznalica sam sebe ne ceni zato što zna koliko je u znanju ograničen. Umesto oslonca u autoritetu profesije, takav nalazi oslonac u autoritetu moćnika.
Buduće generacije uče od starijih. Ako je slugeranjstvo manir i modus operandi danas, tako će se ponašati i oni koji dolaze. To je svojevrsna perpetuacija vlastodržačke sile preko poslušnih izvršitelja zaposlenih u pravosuđu.
Neukost sudija i tužilaca lako je uočljiva u stepenu njihove nepismenosti. Ko god je pokušao da čita optužne predloge, rešenja i presude, u to se mogao lako uveriti. Zapanjujuća je rogobatost tih „pismena“. O sadržaju, eksplikaciji, tumačenju dokaza i pravničkoj logici, ne treba trošiti reči.
Oni kao da pišu vrljikama, da upotrebim izraz Radovana Samardžića. Očito, naši pravnici nisu skloni knjiškom znanju. Po ugledu na predsednika ove države i njegovih saradnika.
Voleo bih da čujem odgovor nosilaca najviših pravosudnih funkcija na jedno jednostavno pitanje:
„Šta je, visoko štovane dame i gospodo, pravo i čemu služi?“
Eto to i ništa više. Odgovori bi, zacelo, bili veoma maštoviti i inspirativni. Ni u vreme mog studiranja pre četiri i po decenije Pravni fakultet nije bio Bog zna kakav. I tad su se među nastavnicima nalazili politički nameštenici, komunistički kadrovi, glavninom mediokriteti. Ali bio je tu i jedan Radomir Lukić, udžbenici Andrije Gamsa i Jovana Đorđevića.
Međunarodno javno pravo spremao sam iz knjige Milana Bartoša.
Kladio bih se, poštovani čitaoče, da su ova imena današnjem profesorskom osoblju totalno nepoznata. Nepoznata i beznačajna. „Španska sela“, što bi se reklo narodskim rečnikom. Svetog Avgustina, Grocijusa ili Kelzena bolje da ne pominjem.
Carstvo analfabeta. S časnim izuzecima, razume se.
Sumorna slika, zar ne? Sumorna, ama istinita.
Vrednost svake države i društva najpouzdanije se meri po nezavisnosti, nepristrasnosti i stručnosti pravnog sistema.
To bi trebalo da bude brana, ustava i jemstvo svih građanskih prava i sloboda.
Poslednji bedem odbrane od nepravde, zlodela i bahatosti vlastodržaca. Pravni je sistem nadzornik nad ostalim granama vlasti, kontrolor i korektor.
Onaj što kažnjava svakog. Nosioca vlasti pre i oštrije od običnog građanina. Kad se pretvori u slugu onda je instrument u rukama silnika s početka ovog teksta.
Na stub srama s nečasnim sudijama i tužiocima! Prozovimo ih po imenu i prezimenu!
Osudimo njihovo delovanje i odluke! Uprimo prstom u svakog ko se drznuo da se ogreši o svoju pravosudnu funkciju! Ražalujmo ih i oduzmimo im tu privilegiju!
Pohvalimo i podržimo one hrabre i ispravne! Razdvojimo lekovitu biljku od korova! I u pravosuđu i drugde. Dosta je bilo ćutanja, okretanje glave, ignorisanja očiglednog. Dosta je bilo samozavaravanja.
Ko se pokazao nedostojnim i nestručnim, mora biti isključen i oteran.
Ako nastavimo da se mirimo sa postojećim, ako postojeće smatramo neumitnim i nepromenjivim, ako se predamo, sami ćemo biti krivi za sunovrat.
Olupaće nam se o glavu.
