Milan St Protić, kolumna „‘Ajmo, ‘ajde! Svi u napad!“ za ''Danas'', 10.8.2024.
Koji put krećem na ulični protest protiv vlasti? Zaista ne znam broj. Znam da je počelo 1990. Pre trideset četiri godine. Sad mi je 67. I još se nisam umorio. Nisam odustao. Nisam digao ruke. I neću, dok me noge i glava budu držale.
Iskreno, tu se najbolje osećam. Tu gde hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada ljudi, mojih sunarodnika i mojih sapatnika, diže glas suprotstavljajući se monolitu vlasti. Nasuprot silnicima s topuzom u šaci. Tu mi je mesto oduvek bilo.
Neminovno mi na um padaju Mihizove reči na mitingu 9. marta 1991. s balkona Narodnog pozorišta u Beogradu. Navodim po sećanju:
„Mi ćemo ovo drvo neslobode lomiti, i lomiti, i na kraju ćemo ga slomiti!“
Odzvanjaju i vraćaju se odjekom. Gromovitim.
Jer, o tome je reč. O našoj decenijskoj borbi za slobodu. Za naše pravo suverenog odlučivanja u kakvoj zemlji želimo da živimo. Naše pravo na neslaganje i otpor samovolji vlastodržaca. Koji god da su.
Danas je jedan od tih dana. Kad, kao narod, pokazujemo svoju nameru, hrabrost i rešenost. Svoju snagu i brojnost. Svoj jasan stav.
Ne možete, gospodo, raditi kako vam se prohte! Ne smete! Nije vam dozvoljeno! Mi vam ne damo! Pokušate li, bićete zaustavljeni. Sprečeni. Razoružani.
Nije ova zemlja vaša. Nemate tapiju na nju. Oteli ste je, uzurpirali, zloupotrebili. Pazite se! Na klizavom ste tlu.
Kopanje litijuma je samo povod. Poslednja kap što preliva čašu žuči. Nezadovoljstva. Ogorčenosti. Čujte nas i ustuknite! Povucite se! Poslušajte i povinujte se! Ne šalimo se.
Kroz nekoliko sati ćemo se okupiti na beogradskim Terazijama. Kao nekad. Sa istom porukom i istim htenjem: Živeti u slobodnoj zemlji. Slobodnoj Srbiji. Lepoj, čistoj, umivenoj.
Mirnoj i spokojnoj. Demokratskoj. Za to se borimo. Da nam niko, nikad više, ne kroji kapu bez pitanja. I bez obzira. Da nam ne određuje sudbinu i budućnost.
Da nas uče šta je za nas dobro i ubeđuju kako oni to znaju bolje od nas. Od bilo kog. A ne znaju. Majstori praznoslovlja i trivijalnosti.
Litijum nije vizija Srbije. Bar ne svetla. Litijum je tamna, turobna, slika Srbije. Čitav taj projekat će, pobogu brate, trajati šezdeset godina. Tako kažu i investitor i predsednik države. Ej, šezdeset godina! I šta će biti posle?
Šta će biti kad se rezerve potroše i eksploatator pokupi i ode? Kakva će pustoš, kakvo će bespuće, kakva će pustinja, za njim ostati?
Muka nas tera na ulice. Muka onomad, pod Miloševićem, muka danas pod ovim režimom. Autokratija onda, autokratija sad. Destrukcija onda, destrukcija sad. Manipulacija onda, manipulacija sad. Karanfili na tenkovima onda, karanfili na bagerima sad. Razaranje Srbije uvek.
Šta mi to tražimo?
Ne tražimo udeljivanje. Ne tražimo milostinju. Ni „‘leba bez motike“. Ne treba nam para s neba. Premija na lutriji.
Ova Srbija nije na dobošu. Nikom i nikad. Ona je vrednost nad vrednostima. Taj maleni komad ove Zemljine lopte od nepunih devedeset hiljada kvadratnih kilometara, to parče tla što ne izlazi ni na jedno more, to je naša dragocenost. Neprocenjiva. Naša mera.
Domaći je despot gori i opasniji od svakog stranog zavojevača. Lakša je tuđinska okupacija od unutrašnje tiranije.
I naša nam istorija o tome svedoči. Oslobođenje od Turaka išlo je ka svom konačnom cilju iz koraka u korak. Za sedamdesetak godina je postignuto.
Ali je borba protiv ovdašnjih uzurpatora vlasti trajala i traje, evo već duže od dva stoleća. Žilava borba, teška i dugotrajna. Iscrpljujuća. Protivnik nam se ukazuje u različitim obličjima. Licima i obrazinama. Svako nakaznije i pogubnije od prethodnog.
Još će biti megdana. Još će biti potrebno izdržljivosti i upornosti. Još odricanja i frustracija. Da nije bilo kompromisa posle Miloševićevog pada, taj bi veliki posao bio okončan. Da je bilo više vere i više neustrašivosti. Više čvrstine i posvećenosti. Avaj, nije.
Ovako, moramo ispočetka. I ono što je tad ostvareno, zbrisano je. Ponovo su nam stavljeni okovi. Lisice i lanci. Amovi. Jednoumlje. Diktat.
Poturena nam je otrovna šećerlema. Doslovno otrovna. Kao ona jabuka iz, prošle subote pomenute, Grimove bajke. Slatka na izgled i ukus, smrtonosna po posledicama. Ubitačna. Nemojmo se prevariti. Polakomiti. nemojmo podleći pohlepi. Ne verujmo u šarenu lažu. Toksična je. Nezdrava.
Zato se skupljamo. Zato se bunimo. Zato demonstriramo. Mi smo protiv litijuma. Protiv smo i trovanja Borana, Zrenjaninaca, Smederevaca…
Protiv smo zlostavljanja radnika širom Srbije. Protiv prevara poljoprivrednika, uniženja prosvetara, gaženja medicinske struke… Protiv smo poltronskog pravosuđa i partijske policije. Mutavog Ustavnog suda. Režimskih moćnika i prebogatih tajkuna. Protiv njihovog primitivizma i prizemnosti. Protiv smo svake zloupotrebe vlasti.
Ama, za šta smo?
Za zemlju, za Srbiju, u kojoj će svako imati jednaku šansu. Jednak položaj i jednaka prava. U kojoj će postojati, biti ustanovljene, postavljene, neoborive, barijere svakom pokušaju da se vlast otme.
Bedemi zaštite građana od samovolje vlastodržaca. Hoćemo dobru školu za svoju decu, hoćemo nadu za njihov boljitak i životni napredak.
Hoćemo da budemo istinski obavešteni i da odlučujemo o svemu. Hoćemo da budemo deo civilizovanog sveta.
Ako pogrešimo, sami ćemo trpeti štetu. Ako donesemo ispravnu odluku, pozitivan rezultat će biti naš. Hiljadu ljudi zna bolje od jednog jedinog. Pogotovu kad negativnosti snosi ta hiljada. A onaj pojedinac nikad.
Hoćemo državu uređenu i odgovornu. Štedljivu i kontrolisanu. Pravednu. Hoćemo što jaču opoziciju svakoj vlasti. Apsolutno nezavisne medije. Hoćemo jemstva, garancije, obezbeđenja. Vera svakom, veresija nikom.
Problem ovog režima i njegovog prvog čoveka jeste u kompleksu nepogrešivosti. Kompleksu nadmoći iza kog se krije opterećujuća inferiornost.
Sigurnost u sebe i uverenje u tačnost sopstvenog stava podrazumeva zalaganje za demokratiju. Ravnopravnost mišljenja. Suočavanje sa neistomišljenicima u fer debati.
Onaj koji grabi sve, insistira na dominaciji i monopolu na istinu – baš taj upada u vrtlog autoritarnosti. Iz slabosti, nepouzdanosti, nedoraslosti. Političke i životne površnosti.
Ove večeri ćemo vam reći šta imamo da vam kažemo. Još jednom. Biće to dobronamerna opomena. Upozorenje. Najava.
Ravnajte se po tome, za Boga miloga. Niste ni najpametniji, ni najbolji, ni najpošteniji. Naprotiv.
Makar ovog puta stavite prst na čelo i pokušajte da se preispitate. Blagotvorno je, videćete. I za vas i za Srbiju. Odstupite.
Za kraj, ili za nov početak, Miloševe reči izgovorene u Takovu, na Cveti, davne 1815:
„Evo mene, eto vas…“
