Marko Šelić Marčelo, kolumna ''Da li priča s litijumom pokriva priču s Kosovom ili obrnuto?'' za ''Danas''
Dok se na tzv. Kosovu dešava ono što se dešava a tzv. „palačinkar“ najavljuje najavljivanje najave u kojoj će najaviti kakve ćemo tzv. mere preduzeti, u prestonici vidno izostaju buka i bes, naročito s desna. Tiho je, čak ni Miša Vacić ne klepeće papučama kao na čuvenoj junačkoj fotki od koje su zadrhtali naši dušmani.
Zlonamernik bi ovih dana pomislio da, osim stranih, postoje domaći plaćenici, takoreći profesionalni Srbi po zanimanju, koji po komandi dignu frku do usijanja ili je, takođe po komandi, ne dignu nimalo.
No, kako se osećaju svi ostali, oni vaistinu desni, vaistinu levi, vaistinu centar, svi koji zaista nešto misle, pa ma kojeg opredeljenja to mišljenje bilo? I najvažnije: kako se osećaju Srbi na KiM?
Po internetima – i jedino tamo – mnogo je gneva, koji otprilike glasi „eto vam kad ste verovali Srpskoj listi i Vučiću umesto da ste shvatili svoju situaciju, eto vam kad ste slušali naređenja iz Beograda, skinuli uniforme, izašli iz institucija“; ovo bi podjednako mogao reći i ogorčeni desničar i ogorčeni levičar i ogorčeni izmeđaš.
To mišljenje, međutim, ne dolazi samo iz očaja i bespomoćnosti, nego i iz nedovoljne obaveštenosti, za koju se decenijama staraju režimski mediji.
Ovo je valjda jedini put kad ću potegnuti otrcani „jeste bili nekad na Kosovu?“ argument, koji je bednjikav ako se koristi kao laka diskfalifikacija, ali uopšte nije bezvezan kad je dobronamerno izrečen u smislu upućivanja u stvarno stanje na terenu.
Redovni čitaoci ove rubrike setiće se putopisnog teksta upravo o tome, te utisaka koje sam podelio; evo sad produžetka.
Suština: ono što neki ovde ne kapiraju jeste da je srpska represija nad Srbima dole neuporedivo gora nego ovde, s tim što za vratom imaju još i Kurtija.
Lično sam slušao ispovesti kako se ide od vrata do vrata, s pitanjem koje zvuči mafijaški retorsko: „Idu izbori, znate za koga treba da glasate, ZAR NE?“
To zlokobno zar ne nije upućeno mitskim ratnicima u oklopima, spremnim za boj, kako se ovde često zamišlja pri epileptičnom napadu epike, nego običnim ljudima, višedecenijski uplašenim.
Uopšte, fascinantno je kako još ne uspevamo da svrgnemo ovaj režim ni u jednom gradu, bojimo se svakog lokalnog kabadahije s partijskim leđima, ali nam tobož nije jasno – čak ni otkad nema Olivera Ivanovića – kako to naši ljudi s Kosova ne ustanu protiv Radoičića i sličnih.
„Bolje da shvatite koje ste države zapravo državljani“, kaže se takođe u komentarima, što će reći: poverujte Kurtiju. A zašto mu ne veruju, je li to tek ponos, inat? Ovo mi je vrlo lepo objasnio jedan Srbin iz Gračanice: „Da ga je iko ikad video kako pije kafu sa Srbima, možda bi mu poverovao da ima dobre namere.“
Postoji razlika, ona tako političarska, između javnog nastupa – u kojem se Kurti svakome ko je Srbin obraća na srpskom, kao u znak uvažavanja – i politike koju zapravo sprovodi, a koja će, uz svesrdnu pomoć zvaničnog Beograda, što namernu što onu iz nesposobnosti, na kraju dovesti do toga da se svi Srbi odande sami rasele.
To će, pride, biti izvedeno tako da priča za javnost bude kako su se i Kurti i zvanični Beograd polomili da Srbe zadrže, prosto se ne zna ko im je više nade ulio svojim postupcima, ali eto nije uspelo. I upravo gledamo direktan prenos te sinergije.
Između dve vatre je klopka u kojoj naši ljudi tamo žive, strepeći od istine da su sve vreme prepušteni sami sebi; novina je jedino ta da diplomatske fasade padaju, a s njima i poslednji tračci nade. I mogu samo da zamišljam kako još očiglednija očiglednost te istine našim ljudima sada izgleda.
Ne treba se nimalo naslađivati, u nekakvoj ironiji od muke, time da neko dole sve ovo vreme ne shvata onu čuvenu kako nas više nema gde god su nas radikali branili: nije to nikad bilo verovanje radikalima, nego kombinacija straha, nade i prisile.
A mi, ovde „gore“? Ako ne bacamo ovakve ljutito-površne žaoke, šta mislimo, dok nas gospodar života okreće na tiganju?
Nejasno je: da li priča s litijumom pokriva priču s Kosovom ili obrnuto, ili naprosto oba? Dok se organizujemo da spasemo šta se od ta dva spasti može, ovaj trenutni tajac je otud što nam postaje masovno jasno i šta ne može.
Pri čemu, naravno, ne govorim o ultradesnom snu da se vojska na Kosovo vrati, svakome iole realnom, sve i da nije pacifista kao kucač ovih redova, jasno je da od te (uostalom duboko samoubilačke) misije nema ništa; govorim o tome da upravo gledamo konačni krah one druge, političke metode – u koju su se i razumniji među nama nekada makar malo pouzdali.
Za radikale nijedna srpska reč nije najskuplja, oni su oduvek tu samo zato da nas pojeftine i prodaju.
