Intervju sa Emirom Hadžihafizbegovićem za dnevni list ''Danas''
Povodom filma „Lijepa večer, lijepi dan“ hrvatskog kandidata za Oskara
– Ta gej priča je zanimljiva medijima, međutim, ona je u filmu periferna dramaturška struktura – kaže u intervjuu za Danas Emir Hadžihafizbegović, jedan od najboljih bosanskohercegovačkih glumaca u regionu, vlasnik više od 90 nagrada među kojima je i Zlatni lav iz Venecije, a s kojim smo ovog puta razgovarali povodom filma „Lijepa večer, lijepi dan“ Ivone Juke koji je izabran za hrvatskog kandidata za Oskara.
Film nismo videli, šta nam možete otkriti o njemu?
– Radni naslov filma je bio „Stranci u noći“ a onda je producentska ekipa promenila naslov u „Lijepa večer, lijepi dan“. Naše destinacije na snimanju filma su bile Zagreb, Kumrovec, otok Krk, otok Pag i u njemu je učestvovala sjajna glumačka ekipa. Osim što smo radili, jako smo se lijepo družili. Iz Beograda je radilo pet glumaca: Slaven Došlo, Đorđe Galić, Svetozar Cvetković, Milica Mihajlović i Voja Brajović, iz Zagreba Dado Ćosić, Iva Boban i sjajan mladi glumac iz BiH Ermin Krivalić. To je ekipa koja je imala najviše posla, a meni je ovo bio jedan od najtežih filmova. Jako sam naporno radio i to u uslovima od ekstremnih hladnoća do ekstremnih vrućina.
Film je jednovremenska elipsa od 1941. do 1955. godine i rađen je u crno-bijeloj tehnici. Počinje sve sa dolaskom NDH-azije u Hrvatsku, dakle ustaškim režimom, a nakon toga pratimo četiri mlada momka koji odlaze u partizane. Kad se vrate iz partizana postaju in face u gradu i zapošljavaju se kod mene u Agitpropu. Oni su filmaši, jedan je reditelj, drugi dramaturg, jedan se bavi scenom, jedan režira. Naravno, dolazi prelomna 1948. godina kada oni imaju rečenicu viška i šalju ih na Goli otok.
Nakon toga zajedno sa svojom sestrom kujem plan kako da ih odatle spasim. Ne bih dalje otkrivao, pogotovo zadnji sat filma koji je pravi triler ali priča je jako potentna. Govori o običnim malim ljudima koji su bili zatečeni jednom destruiranom političkom situacijom. Ljudi su preko noći morali da se odreknu Staljina i Rusije. To je ljubavna priča gde se ideologija unutar jednog turbulentnog političkog trenutka u Jugoslaviji menja na radikaln način. A, ta gej priča je zanimljiva medijima, međutim, ona je u filmu periferna dramaturška struktura.
Oni koji su imali prilike da pogledaju film doživljavaju ga najviše kao priču o sistemu koji jede svoje prvoborce i koji razmatra pitanje prava na slobodu govora. To ima mnogo veze i sa današnjim trenutkom imajući u vidu da je kritika prognana iz javnog govora ili se dešava da možete da kažete šta želite, ali vam svejedno ništa ne vredi. Šta vi kažete?
– Ja imam jednu rečenicu koju opetujem i nekad ljudima budem zbog toga dosadan ali te situacije u našim geografijama imaju svoja stalna opetovanja. To je rečenica – kada u jednom društvu argument kao sredstvo komuniciranja pogine, postane beznačajan i to društvo odlazi u besmisao. Na neki način ovaj film govori o tome da argumenti ni onda, a ni sada nisu bili sredstvo kojim razoružate onog preko puta. To je i danas, kada bih govorio o ličnom iskustvu, od devedesetih pa naovamo konstanta – da argument ne znači ništa. Ako su oni preko puta moćniji i donose odluke, oni kažu „puj pike, to ne važi“. I, to je strašno.
To je kao da nas dvoje neko sretne u Sarajevu, pijemo kafu, ti si došla da radiš neku reportažu a neko dođe i kaže: „O, Emire i Aleksandra, otkud vi u Travniku?“ Mi uzvratimo: „Ovo je Sarajevo nije Travnik“. On drugi put kaže: „Ne, ovo je Travnik.“ Kad treći put pokušamo da objasnimo da je reč o Sarajevu, a ne o Travniku mi već tu ulazimo u mazohizam.
Ta vrsta nemoći da argumentom pobijediš laž spina, pogrešnu informaciju, ono je što je sve normalne ljude frustriralo i tih postratnih godina u Jugoslaviji u kojima se zbiva radnja ovog filma. To je opšte mjesto frustracije koju svi mi nosimo i zbog toga se krećemo kao Džek Nikolson u filmu „Let iznad kukavičijeg gnezda“i provodimo vreme u čekanju na onog Indijanca koji će podić česmu, razbiti prozor i otvorit nam put u slobodu.
Hoćete da kažete da smo postali apatični zbog nemogućnosti da istinom pobedimo laž?
– Da, to je ljude uvuklo u jednu razignaciju, u jednu tišinu, u jednu lobotomiju. Mi živimo u lobotomičnim društvima kao Džek Nikolson u „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ i u tom lobotomičnom stanju, čekajući na Indijanca koji dolazi na kraju filma i koga je Miloš Forman ostavio tu kao metaforu puta u slobodu, zapravo imitiramo život.
Čitam sad ponovo ovu knjigu „Doba praznine“ koju je napisao čuveni Žil Lipovecki i koja je zastrašujuća. On kaže – uskoro dolazi vrijeme, a to je ovo sada, iako je knjiga nastala pre mnogo godina, kada će ljudi osvijestiti da mogu da živeti bez cilja i smisla. To što je on za ovu svoju tezu upotrebio termin “osvijestiti” je meni najstrašnije. Da ćemo živeti bez smisla, kao i to zombiciranje naših društava, pa svi ti strahovi u odnosima koje nam korak po korak šalju i doziraju su, na neki način, i dio ovog filma koji je, osim što je kandidat za Oskara, takođe i kandidat za nagradu Goja.
Koja su vaša očekivanja u tom smislu, kakav odnos imate prema festivalskim nadmetanjima i priznanjima uopšte?
– Ne razmišljam o festivalskom epilogu. Mene je ta vijest obradovala a sad se vraćam nekim drugim poslovima a sve to smestim u neki fajl „biće šta će biti“, jer ako ozbiljan umetnik razmišlja o nagradi ne može nikad poroditi dobro umjetničko dijelo. Pišeš recimo knjigu, i razmišljaš „joj, ova knjiga bi mogla osvojiti Pulicera ili Nin-ovu nagradu“ – gotovo, od te knjige nema ništa. Ili praviš muziku i razmišljaš, „uf, ja bih s ovim mogao sto odsto proći na Evroviziji“ – nema ni od toga ništa.
Prosto pripadam onoj kategoriji glumaca koji dobiju nagradu a onda je stave iza leđa jer opasno je baviti se umetnošću a razmišljati o tome kako bi umjetničko delo kojim se ti baviš moglo doneti priznanja.
Rekli ste da vam je ova uloga bila najteža, da li zbog tih ekstremnih uslova u kojima ste snimali ili je previše kompleksna pa vas je pomerila iznutra?
– Bila je najteža zbog napornog rada a ne zbog mog mentalnog sudjelovanja u tom liku. Mislim da se inače ta priča o ulasku i izlasku iz lika mistificira. Jednostavno, baviš se svojim poslom, odradiš ga i odeš, ba, na more. Ta mistifikacija kako da izađeš iz teške i naporne uloge meni ne stoji.
Ja sam tri stotine puta odigrao kultnu predstavu „Žaba“ koja je proglašena najboljom na Balkanu. Igrali smo je 20 puta u Beogradu, obišla je cijeli svijet, prevedena je na pet jezika, to je izuzetno teška psihološka drama. Ljudi posle te predstave ne znaju gdje su kola parkirali, ostaju u sali još po pola sata nakon predstave. Iz moje pesrpektive mnogo je teže i napornije pripremati nego igrati ulogu. Pripreme daju okvir onome što je finale – izlazak predstave, serije ili filma. Stvarno ne pristajem na te mistifiacije – kako to izađeš iz lika? Izađem, ba, najnormalnije. Završim snimanje i odem na večeru.
Kako gradite lik?
– Pitali su Džon Hjustona jednom šta je najvažnije za igrani film, a on je odgovorio: tri stvari – priprema, priprema i priprema. I u tim pripremama bude raznoraznih tegoba u smislu građenja lika. Ja imam jedan svoj sistem i uvijek se bojim da, ne daj bože, odigram skicu za lik, pa su me jednom studenti pitali da objasnim razliku između skice za lik i lika. Rekao sam: „Dva su medija gde se mi glumci najviše prezentiramo, to su teatar i flim. Stavićemo se u ulogu konzumenta.
Ja kad gledam neku predstavu ili vi kad gledate neku predstavu imate pravo da meditirate o likovima koje gledate i da ih stavljate u dramske situacije koje uopšte nisu te iz filma ili iz predstave. Kao konzument ja imam pravo da meditiram kako bi se Meril Strip iz filma ‘Mostovi okruga Medison’ ponašala da zapadne u liftu ili imam pravo da meditiram kako bi se Šon Pen u ‘Mističnoj reci’ ponašao da mu neko u tramvaju u Sarajevu opali šamar ili kako bi se Ljuba Tadić kao Kralj Lir ponašao da ga neko baci u bazen i da ne zna da pliva. Ako dobijem odgovore na to, onda su ti ljudi napravili lik, ako ih ne dobijem, to je skica za lik“. Tako da ja, radeći na ovom, kao i na ostalim filmovima postavljam sebi pitanja o svom liku naizgled bizarna i trivijalna koja mi zapravo jako pomažu. A radeći konkretno na ovom filmu sam imao tešku upalu pluća, povrijedio sam nogu tako da sam ključne scene radio sa dosta napora, pogotovo deo na Pagu gde je igrao i Svetozar Cvetković koji igra zapovijednika Golog otoka. Bilo je preko 40 stepeni, povrijeđena noga…
Ivona Juka je ranije imala film „Ti mene nosiš“, koji je osvojio mnogo nagrada, bio prvo ostvarenje s ovih prostora emitovano na Netflix-u, kritičari su ga nahvalili kad je bio kandidat za Oskara ali svejedno u tom kontekstu nije postigao uspeh. Ivona je tada rekla koliko košta oglas za promociju filma. Koliko je danas film postao PR i koliki je to gubitak za kinematografiju budući da postoje dobri filmovi ali nemaju para za PR kampanju?
– Sjajno pitanje na koje si dijelom odgovorila i sama. Mi da smo imali kad je „Quo Vadis, Aida“ ušao negde među pet za Oskara – tu nagradu je osvojio drugi film koji je sjajan i bavi se temom akholizma – jača lobiranja unutar Američke filmske akademije, sigurno bismo ga dobili. To je sudbina umjetnosti uopšte. Mnoge stvari koje su sjajne ostale su u ofu, a dugačak bi bio i spisak nagrađivanih dijela za koja je bilo lobiranja. Možda je taj uticaj najmanji u književnosti, ali to je tema za panel diskusiju.
Imam demistificirajući odnos prema nagradama jer bio bih demagog ako bih rekao da nagrada ne godi i da ne predstavlja satisfakciju za posao koji si valjano uradio. Imam puno festivalskih nagrada za najboljeg glumca ali postoji i ta priča o jednom glumcu koji nikad nije dobio nagradu ni u teatru i na filmu a zapravo je čarobnjak. To je Slobodan Aligrudić i remek delo koje je napravio ulogom u filmu „Sjećaš li se Doli Bel“. Neću nikad izgovoriti da je nagrada bezveze ali, s druge strane, koliko je u ovom našem svijetu prošlo fenomenalnih umjetničkih dela koja nikad nisu nagrađivana a remek djela su.
Ispratite li možda izbor kandidata za Oskara ovde budući da u poslednje vreme umemo da imamo set odličnih filmova ili solidnih a izaberemo onaj koji je prema oceni struke više televizijski ili najslabiji.
– Počeću odgovor time da sam nedavno doneo nekoliko radikalnih odluka po pitanju svog načina i stila života koji je ispred mene. Već dvije godine unazad veoma rijetko dajem intervjue, skoro da sam se isključio sa društvenih mreža i otprilike znam šta se zbiva. Ali u prethodnom pitanju sam nešto već o tome rekao. Mi živimo u sistemu srušenih vrijednosti, mi smo taoci polusvijeta i neznalica i ono što je nekada bio incident postaje opšte mjesto naših društava a to su lažne diplome.
U raznim društvenim segmentima, pa tako i u kulturi. Onda ne čudi kada o sudbini nekog remek djela odlučuje polusvijet. Državu srušiš tako što joj uništiš obrazovanje. Ne treba nikakva raketa, ni bomba, niti avion nego će se rušiti mostovi loših inženjera, djeca neće znati ništa, neznanje će postati opšte mjesto naših života. Mi uopšte nismo pridali značaj toj pošasti koja kruži regionom ili bivšom Jugoslavijom, mislim da se toga jedino sačuvala Slovenija. Postali smo taoci ljudi s lažnim diplomama koja dođu na bitna mjesta i odlučuju o pitanjima iz svog rakusa zakržljalih psihologija i neznanja.
Sve moje borbe, pobjede i ožiljci
Najavili ste monografiji koja bi trebalo da izađe u maju sledeće godine. Ispričajte nam nešto i o tome.
– Već skoro dvije, tri godine radim na pripremi svoje monografije, autobiografije ili sublimacije ne samo mog umjetničkog života nego mog života od rođenja pa do preloma knjige. Mislio sam isprva da je vežem za film „Otac na službenom putu“ budući da sam tad bio student i kao 40 godina mog umetničkog rada ali sam ipak odlučio da to bude 40 godina mog rada od trenutka kada sam diplomirao na Akademiji 1986. godine. Ja pišem monografiju i biće u njoj puno slika, emocija, susreta.
Dugo sam razmišljao kako koncepcijski da je oblikujem i onda sam došao na ideju koja se mnogo dopala izdavaču. To će biti pojmovnik sa 70 odrednica. Jedan je Tuzla, gde sam rođen, jedan Majka, jedan Akademija, jedan Sarajevo u kome živim 40 godina, Beograd, pa će biti unutra i jedan kafić i Čarli Čaplin čiji sam fan i idem mu na grob svake godine. Iza Čaplina, ide Cetinje i tako dalje. Čitaće se kao kakofonična priča, a zapravo sve će to biti poređeno i imaće svoj smisao i logiku. Monografija će se zvati „Sve moje borbe, pobjede i ožiljci“ Moj čitav život je borba. Preživio sam ali ostali su strašni ožiljci.
Videla sam na vašem Instagram profilu – „Pobijeda nije uvek u borbi, nego u mirnom savladavanju vlastitih strahova“.
– Tako je. Najbitnija čovijekova karakterna osobinna je samopouzdanje a moja definicija je da je kraj straha početak samopouzdanja.
Izvor: Danas
