Boris Dežulović, kolumna za tjednik ''Novosti''
U nekim drugim prilikama, nekrofilnoj kulturi poput srpske to bi palo kao dar sa neba: da, recimo, u strašnoj nesreći na nekoj lokalnoj cesti život izgubi jedna ženska osoba i mladi čovek zajedno sa svoje troje mališana, a tragediju da preživi samo njegova supruga i majka poginule dece. U kulturi koja upravo živi od smrti, krvoločni mediji, smrtožedni tabloidi i katastrofilni političari od te bi nepojamno užasne vesti živeli najmanje mesec dana.
Sve u priči o strašnoj nesreći na Ibarskoj magistrali kraj Kraljeva, u kojoj je smrskan automobil sa šestero putnika, bilo je kao izmišljeno za srpske tabloide: a) pod džinovskim kotačima teškog specijalnog vozila kojim je b) pijani vozač skrenuo u suprotni trak, zdrobljena je i ubijena c) gotovo cela porodica iz Raške na čelu sa ocem Danijelom L., d) mladim pripadnikom Vojske Srbije, koji je ženu i decu e) toga dana poveo na izlet i molitvu u manastir Studenicu. Da se pitalo urednike, za idealnu tabloidnu vest nedostajalo bi još samo da se sve to dogodi na nekakav crveni datum iz crkvenog kalendara, pa se tragedija naposletku zaista desila na dan f) Male Gospojine.
U nekim drugim prilikama, rekoh, nekrofilna bi srpska kultura nedeljama i mesecima živela od te priče. Skupština Srbije po hitnom bi postupku proglasila dan žalosti, možda i cela tri, funkcioneri SNS-a i državni vrh sjatili bi se u Rašku, patrijarh Porfirije održao bi pomen u hramu Svetog Save, televizije bi prekidale program, uplakanim voditeljicama jutarnjih programa cedila bi se maskara sa očiju, plakao bi i predsednik Aleksandar Vučić tronuto govoreći o malim anđelima, svi bi srpski tabloidi izašli u crnom, i mi bismo koliko sutra znali sve uznemirujuće! i šokantne! detalje stravične nesreće, sve o pijanom monstrumu za volanom i njegovoj porodici unatrag sedam kolena.
Pa ipak, iz nekog razloga to se ovoga puta nije desilo. Državni vrh nemo je ćutao, ćutao je i partijski vrh, nije se oglasio ni predsednik Vučić, u Kraljevu je umesto dana žalosti održan najavljeni koncert Jelene Karleuše, a Kurir, Alo i ostalo stajsko đubrivo sa trafika vest o nezapamćenoj tragediji plasirali su u zabačene kutove svojih naslovnica, uz ekskluzive o Karleušinom bivšem mužu, prevarantskoj braći Rajić i "neravninama" koje je na grudima otkrila Jovana Jeremić. Baš kao da je pijani vozač na Ibarskoj magistrali zdrobio pet čaša u kafani, a ne petero ljudi na drumu.
U oči zainteresovanog posmatrača upao je pritom ugao iz kojega su srpski mediji videli tragediju. I ne, ne mislim na donji desni ugao naslovne stranice: svima bez iznimke, naime, glavna junakinja vesti bila je preživela nesrećna žena, koja je, eto, u jednom deliću sekunde "izgubila muža i troje dece" i "ostala bez svega što je imala".
Kako je to, međutim, iznenada "izgubila" porodicu, kako je iznenada "ostala" bez ičega?
Eh, kako.
Možda bismo i o tome saznali nešto više, možda bismo po lepom običaju srpske bulevarske štampe o tome saznali zapravo i više nego što se znati uopšte može, samo da i pijani ubica iz suprotnog pravca, baš kao i njegova nevina žrtva, nije bio – pripadnik Vojske Srbije.
I da specijalno vozilo kojim je pijani vozač zdrobio automobil sa šestero ljudi nije u stvari bilo oklopno vozilo PASARS-16 iz konvoja Vojske Srbije, sedamnaest tona težak hibridni protivavionski samohodni artiljerijsko-raketni sistem kratkog dometa.
I da pijani vozač protivavionskog samohodnog artiljerijsko-raketnog sistema taj civilni automobil nije smrskao samo dan nakon što je Vojska Srbije na pisti vojnog aerodroma "Pukovnik-pilot Milenko Pavlović" u Batajnici održala veličanstvenu pokaznu smotru, na kojoj se ponosni predsednik pohvalio sa više od hiljadu oružja, oruđa i sredstava srpske vojne sile, uključujući, razume se, i moćne protivvazdušne artiljerijsko-raketne sisteme PASARS, strah i trepet Šiptara i ustaša.
I da se tragedija na Ibarskoj magistrali nije desila samo dan nakon što je Vlada Republike Srbije donela zaključak o formiranju radne grupe za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka, od kojega će, kako je te večeri objasnio predsednik Vučić, "posebnu korist imati gradovi i opštine u kojima su kasarne".
I da se sve to nije dogodilo tačno na dan kad je Aleksandar Vučić ravno sa vojne parade i sednice Vlade o uvođenju vojnog roka otputovao u Njujork, na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, gde će još jednom, po ko zna koji put, da položi svoj mladi život za voljenu Srbiju.
Moglo je to, eto, da se desi baš svakome, baš sve i baš bilo kada, samo nije smelo da se desi da pripadnik Vojske Srbije za upravljačem moćnog srpskog PASARS-a celu jednu familiju poubija baš na dan kad je Vučić uveo obavezni vojni rok i otputovao na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, tačno u minutu – u subotu u 13.25 časova – kad je avion Air Serbije sa predsednikom poleteo sa Surčina za Njujork!
I da urednici srpskog stajskog đubriva i sami nisu bili u šoku, nema sumnje da bismo već saznali kako iza svega stoje šiptarski teroristi i duboka lažna država. Kako drugačije uopšte da se objasni da vrhunsko obučeno osoblje srpske protivvazdušne odbrane za upravljačem vrhunskog oklopnog vozila domaće proizvodnje baš na dan uvođenja vojnog roka i putovanja predsednika Vučića u Njujork iznenada skrene u levu traku i zdrobi civilno vozilo sa šestero ljudi? Kako drugačije da se objasni neverovatna slučajnost da su dan pred na paradi u Batajnici bili i teški PASARS-16, koji se Ibarskom magistralom vraćao u kasarnu u Raškoj, i pripadnik Vojske Srbije Danijel L., koji mu se za upravljačem Forda našao u suprotnom pravcu, da su dakle i ubica i žrtva, obojica iz garnizona u Raškoj, koliko juče bili postrojeni pred predsednikom Vučićem? Možda kao jednu od onih "posebnih koristi" koje će "imati gradovi i opštine u kojima su kasarne"?!
U svim drugim prilikama, eto, krvoločni bi srpski mediji, smrtožedni tabloidi i katastrofilni političari živeli najmanje mesec dana. Ovako, nekrofilna Srbija ostala je gladna: nije bilo ni dana žalosti, ni javnog naricanja, ni patrijarhove liturgije, ni mimohoda partijskog i državnog vrha pred kućom ožalošćenih, ni razlivenih maskara u jutarnjim programima, ni tabloida u crnom, ni ekskluzivnih izveštaja o privatnom životu i seksualnim preferencijama "monstruma sa Ibarske magistrale". O strašnoj nesreći koju je izazvalo vozilo iz sastava Vojske Srbije nisu se oglasili ni Predsednik ni Vlada, ni Ministarstvo odbrane ni Generalštab Vojske Srbije.
Jelena Karleuša najnormalnije je sutradan održala svoj koncert u Kraljevu, Partizan i Crvena zvezda najnormalnije su odigrali svoj "večiti derbi", napredna Srbija svojim je koracima od sedam milja prešla preko nesreće kao sedamnaestotonski oklopnjak preko starog Forda, a mediji su za to vreme na naslovnim stranama i u udarnim terminima revno izveštavali o istorijskoj bici Aleksandra Vučića protiv šiptarskih terorista na Ist Riveru.
Srpski takozvani novinari pitali su tako predsednika u Njujorku baš o svemu i baš svačemu, i o Kosovu i o opoziciji i o litijumu i o rebalansu budžeta i o investicionom rejtingu Srbije, samo o strašnoj nesreći na Ibarskoj magistrali – u kojoj je modernizovana Vojska Srbije kao lider u regionu poubijala dvoje ljudi i troje male dece – nisu imali nijedno jedino pitanje. Pa je Aleksandar Vučić naposletku sam morao na svoj Instagram profil da postavi pregled "nedelje sa Predsednikom", mrtav hladan dan nakon tragedije objavivši kako je "ponosan na modernizaciju srpske vojske".
Život je nastavio svojim putem: već sutradan, na magistralnom putu Užice-Zlatibor – kako je oduvek red i običaj – jedna je žena poginula u direktnom sudaru sa cisternom-mešalicom za beton, u Dragobraći kraj Kragujevca starca na biciklu pregazio je kamion Javnog komunalnog preduzeća Šumadija, a u velikoj sali Generalne skupštine Ujedinjenih nacija predsednik Srbije održao je "istorijski govor od kojega su velike sile zanemele".
"Dame i gospodo, neću danas da vam predstavljam samo Srbiju", pred nemim velikim silama rekao je Aleksandar Vučić, "neću da govorim o našim uspesima i visokoj stopi rasta, jer da se hvalim rezultatima koje smo postigli imam priliku i u sopstvenoj zemlji."
