Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 13.9.2024.
Recimo da postoji srpski san. Domet do koga se stiže niotkuda i ni iz čega. Bez sna se nigde ne kreće. Jorgovanka Tabaković se pre 12 godina popela na vrh narodne kuće u kojoj se čuva veliki novac kad ga ima i odatle ne namerava da mrda.
Protivrečne su ocene o tome da li je gospođa Tabaković na mestu guvernerke uspešna ili nije. Naizgled čuva pouzdani dinar koji čvrsto stoji na tanušnim nogicama i u ozbiljnoj inflaciji. Naš je bakaluk skoro najskuplji u Evropi, nešto kao što je potrošačka korpa ne može ni blizu da napuni prosečna plata. Nema dokaza kako i od čega žive građani ove zemlje, ali bila bi naopaka pomisao da nam život zavisi od Jorgovanke. Ona je samo čuvar blaga koje ne postoji.
Na osobit način bila je vezana za sve radikalske zvezde: Šešelja, Nikolića i Vučića. Ta rugobna trojka je vodila Jorgovanku ka visinama, svaki od njih na svoj način, ako su to zaista bile visine i ako su oni bili zvezde. Idući iz rodnog Vučitrna ka centralnoj banci, učila je usput za doktora ekonomskih nauka. Sa tom titulom zamenila je profesora Šoškića na guvernerskom mestu i metnula svoj uvežbani paraf na banknote. Hteli to ili ne, nosimo Jorgovankine autograme u džepovima.
Ima zamerki na valjanost doktorskog spisa guvernerke. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije pisao je da se radi o plagijatu. Navodno je više od 20 posto izuzeto iz pameti i znanja koji nisu njeni. Mentor Jorgovanke Tabaković bio je profesor Milenko Dželatović, danas predsednik Ekonomskog saveta SNS-a.
Univerzitet Educons, gde je Tabaković doktorirala, odbacio je tvrdnje o plagijatu i ne želi da ih proveri. Nije ona Mali, rekla je negde kako ne namerava da ponovo doktorira. Ništa joj nije smetalo da se udobno smesti u banci i zavede svoj model upravljanja, neku vrstu kombinacije milosrđa i mobinga, kako prema kome. Imala je i ima tamo neograničeno poverenje Vladaoca, koje je građeno i utvrđivano na snažnoj međusobnoj naklonosti.
Uglavnom su panegirici A. Vučiću dolazili iz neposrednog političkog okruženja. Najpre su to bile uzdržane pohvale, a zatim neumereno divljenje koje je preraslo u bljutavo nadmetanje podanika u izmišljanju svojstava koje jedino On može da ima i da ih pokaže samo onima koji su u stanju da ih vide. Objektivno nepostojanje osobina koje su mu udeljivali njegovi seizi, moralo bi da izazove podsmeh i opšte komedijašenje, ali ulizice to nisu mogle da vide. Među njima se pri samom vrhu zatekao i narodni poslanik, satiričar Aleksandar Čotrić, koji je uz mnoštvo oda uporedio A. Vučića sa Petrom Velikim. Nije to bila zajebancija niti satirično preterivanje, mada je moglo da bude. U Čotriću je udvorištvo poništilo satiru, i on je potresen sopstvenom ilustracijom veličine, mislio sasvim ozbiljno.
Mogla je Jorgovanka da sedi i uživa u blagodetima koje nudi centralna banka, i da se, kako to kažu ljudi koji se razumeju u važne delatnosti – bavi strukom. Guvernerka je, međutim uočila nešto mnogo važnije od svog posla, a to je žeđ svog tvorca za uzdizanjima do fanatičnih i fantastičnih apoteoza.
Verovatno je potrošila dosta vremena naprežući svoj misaoni aparat da smisli ono što do tog časa niko nije i izrekne ulizičku misao koja će je zabetonirati u njegovom vidnom polju. I rekla je ovo: Aleksandre, često se pitam da li je Srbija tebe uopšte dostojna!
Zaista nedostižno! Zastrašujuće poniženje da bi se ilustrovala ideja o tome da vladar ima mnogo lošiju supstancu kojom vlada od one koju svojom kakvoćom zaslužuje. Ali, Tabaković nije mislila samo na ljude, koji su u toj epskoj sumanutosti trenutno potrošno sredstvo. Srbija ga nije dostojna, a to je mnogo više: njene brojne generacije, istorija, lepota, priroda, čast i ponos, sve što jeste i što je bila.
Taj misaoni i jezički podvig, Jorgovanka Tabaković je izvukla iz svojih najtajnijih dubina, rabeći emocije koje su se skupljale u njoj u svim njenim fazama razvoja, u uspomenama i nadama da će postati i ostati to što je postala. Tako je sebi podigla spomenik i konačno mogla da se pokaže na fotošopiranom portretu sa likom Nikol Kidman, kao lepo lice Narodne banke. Ona je žena koju nije moguće prepoznati.
Odatle počinje, ili se odvija u javnoj ravni stvaranje dinastije Tabaković. Odjednom je Milena Tabaković, Jorgovankino mladunče, postala direktorka Instituta za javno zdravlje Vojvodine. Devojka je dentista ili zubarka, moglo bi se reći da nema dodirnih tačaka sa javnim zdravljem. Ali jedan od prvih dobrih poslova na mestu direktorke, jeste javna negacija postojanja nematoda (crva) u vodi koju piju građani Novog Sada. Podatke o crvima proglasila je službenom tajnom, što je pouzdan dokaz da je u naprednjačkom kadrovanju napravljen još jedan dobar izbor: nema vesti o crvima – nema ni crva.
Davno smo izašli iz utopije o jednakosti, ali podaci o imovinskoj karti guvernerke su uvek bili zanimljivo čaršijsko štivo. Ima tamo skupih penthausa, automobila, kuća njiva i livada. Jedan stan je za njene potrebe otkupio Telekom.
Neki ljudi koji poznaju Tabaković iz skromnog šešeljevskog izdanja, tvrde da se tamo pobesnelo od para. Ima i jačih, kaže taj, ali Tabaković je od lumpenproleterke izrasla u bogatašicu i postala lider nove kaste. Nije jedina, jer da jeste ne bi bilo kaste, ona je njen lider iako tamo nije najbogatija. Radikalska pepeljuga koja je se preobratila u aristokratsko stopalo.
Pre neki dan je dobila povišicu od 100.000 dinara. To je manje od sedmine njene plate, a guvernerka odavno zna da nije sve u parama. Ima nečega što nema cenu. Srbija nije dostojna Aleksandra, ali Tabaković jeste.
