Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 14.8.2024.
Despotija u koju smo zapali je zemljoposed samovoljnog i neograničenog vladaoca nad imanjima i kmetovima. Suština je zlokobna i u konačnom ishodu jednostavna. To je vladavina despota koji granice svoje samovolje određuje sam.
Tvrdnja da je razlog za trajanje despotije sama okolnost da despotija postoji a sa njom i despot ili nakarada slična tome, mogla bi da bude tačna. To bi značilo da smo konačno gotovi. Naš zajednički dar da iz bilo kakve ponude izaberemo škart koji se kasnije pretvori u Osmog putnika, možda je proizvod folklorne rajetinske inercije. Taj deo mita nastao iz kolektivnog postotomanskog iskustva, pretvoren je u anegdotu: šta je 5 vekova pod Turcima naspram 12 godina pod Vučićem?!
Navedena paralela, ma koliko se kretala na granicama crne šale i istorijskog apsurda, sadrži u sebi makar još jednu razliku u poređenju neuporedivog: pod Turcima su važili neki zakoni. Raja je mogla da se nada pravdi kad se potrefi dobrodušni kadija. Danas i ovde ne. Dahije su preče od kadija i presuđuju po svojoj volji.
Ako se iz tadašnjih kadiluka vratimo u ovdašnji jedini pod jednom strašnom glavom, mogli bismo donekle da definišemo suštinu problema koji nastaje iz socijalne uškopljenosti i neizmerne opozicione smušenosti. Odatle i nesposobnost da se pruži otpor. Ovdašnji buntovnici kojih i nema, ne znaju kako se to radi, ili ne smeju ako znaju. Izgleda kao da to ne zna niko, nezavisno od okolnosti ili broja ljudi spremnih da učini nešto više od učešća na masovnom velegradskom korzou.
Govornici u subotu su želeli da kažu kako se klone otpora. Oni su se odrekli politike, žele samo čiste vazduh, vodu i zemlju. To su granice protesta. Ako samo istoga dana Vučić donese zakon (!) da se neće kopati, oni će otići svojim kućama. Despot jeste zlo, ali o tome se govorilo u ezopovskim zagonetkama. Niko ne ide na to zlo, nego na zlo koje je zlo izazvalo.
Vođe ekološkog pokreta nisu želeli da priznaju ono što su sigurno razumeli: Despot je ekološki problem. Ekologija nije političko pitanje za one koji ne znaju šta je politika. Nema ničega u otporu bilo čemu što nije politika. Ekologija je nedovršena politika otpora ekološkom problemu koji najviše zagađuje. Bez njegovog pada nema čistog vazduha.
Zašto je u Beogradu bilo okupljeno preko 50.000 ljudi? Da se prebroje i vide koliko ih ima? Te ljude nisu doveli ekološki aktivisti, nego ideja o tome da se nešto mora promeniti. Neki uvek dolaze sa nadom da su prethodni masovni skupovi proćerdani i da će konačno nešto da bude drugačije. Zbog toga su za Kokanovićem krenule samo manje grupe, koje je nesigurnim korakom vodila besmislena ideja o blokadi Prokopa.
Tamo su neki mladi aktivisti pred zoru 11. avgusta bili laka meta policije i prekog kadije Gorana Milutinovića, koga je poslao vrhovni dahija.
U Užicu je uhapšen Milovan Petrović, inženjer tehnološke hemije i pritvoren na 30 dana. Osumnjičen je kako je planirao da zašiljenim glogovim kocem izazove opšti haos i ugrozi ustavni poredak. On je u zatvoru zbog simboličke upotrebe sredstva za upokojavanje vampira, i nikoga nije briga zbog njegovog robijanja pod snagom državnog terora.
Iz ozbiljne atrofije misaonog sklopa, Dačić je svuda oko sebe video obojenu revoluciju, ne mogavši da objasni poreklo svog ulizičkog daltonizma. Premijer se oglasio uličarskom grdnjom nazvavši okupljene građane raspalom bandom. Premijer tačno zna kako izgleda banda od časti i ugleda.
Opozicija je upadljivo prećutala drakonske presude mladim aktivistima, ne umevši da definiše suštinu otpora protiv zagađenja. Despot je zagađenje, u tome valja tražiti smisao otpora. Sva zaobilaženja i slepilo u definiciji problema, jesu apologija despotiji i strah od spasenja. Srpska opozicija je na velikom odmoru i tamo namerava da ostane.
Pre dve večeri na čuvenom balkonu su dočekani olimpijski bogovi. Prazno veselje za jednu noć, sportska slava koja se te večeri ugasila u sebi. Vaterpolista Jakšić je zahvalio svom predsedniku što je neprekidno bio uz njih. I Jakšić je osećao da ih ta sila pokreće, sve do poniženja.
Ispod balkona okupljeni narod je klicanjem pozivao bogove da se oglase: Rio Tinto, marš iz Srbije! Na nekoj fasadi ispisana je poruka sportistima na transparentu u smislu: narod je uvek bio uz vas, zašto vi sada niste uz narod?
To je bilo uzalud. Svi su bili zatvoreni u svojoj velikoj sportskoj slavi, očarani sobom i veličinom darežljivog vođe, ne želeći da vide život izvan staklenog zvona. Niko nije čuo pokliče, niko nije video poruku. Imali su svoje junačke priče, nezavisne od života i ljudi koji ih vole, darovani oznojenom despotskom rukom.
Dva dana ranije, na čelu kolone, držeći transparent otpora, hodao je Ulicom kneza Miloša narodni pevač iz sela Trudova, Milan Topalović Topalko. Bez prava na rad, bez nagrade i bez slave, veći od njih.
