Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Zašto je, nakon onako veličanstvenih antilitijumskih demonstracija, onako neslavno propala blokada beogradske železničke stanice Prokop? Objašnjenje je vrlo jednostavno: zato što je tek malo ko uspeo da ga pronađe. Mislim, Prokop. Poznato je da je velikoj većini građana nepoznato gde je to mesto koje se inače zvanično zove “Beograd centar”, što pokazuje specifičan smisao za humor naših velikaša. Moji izvori kažu da grupe ljudi, u vreme nastanka ovog teksta, u utorak, i dalje bazaju gradom tražeći Prokop s namerom da ga blokiraju. Primećeni su na raznim lokacijama, od Labudovog Brda preko Rospi Ćuprije do Kovilova.
Uzgred, na marginama ovog neobičnog zapleta primetio sam i da su, osim onih uhapšenih momaka, glavne medijske zvezde prokopske gerilske akcije bile tri devojke iz Novog Sada. Za to takođe postoji logično objašnjenje: procentualno, više je Novosađana nego Beograđana koji umeju da pronađu Prokop, pošto je njima ipak za nešto potreban: tu sedaju na “Sokola”.
Šalim li se to ja? Kanda, ali kako je đavo navodno odneo šalu, evo, nudim i nešto ozbiljnije objašnjenje prokopskog fijaska. Jeste da je ime te lokacije “prokop” direktno asocirano s kopanjem, ali ljudi ipak znaju da na Prokopu i oko njega nije planirano nikakvo iskopavanje litijuma, tako da ni najuspešnija blokada Prokopa – inače, u stvarnosti neizvediva – ne bi oterala iz naših života ni famozni Rio Tinto, a kamoli naše ljupke vlastodršce. Idite, ljudi, blokirajte rudnike ako vam je do prave frke! Jednostavno je: ni u politici ni u bilo kojoj drugoj složenijoj ljudskoj delatnosti ne činimo nešto samo “zato što smo tako u mogućnosti” nego zato što to ima nekog smisla.
Nego, kad smo već na Prokopu: ne poleću odande samo Sokolovi za glavni grad Vojvodine, nego sa istog mesta polazi i “ćira” za razne gradove: recimo, već nakon šest-sedam sati udobne vožnje nešto brže od hodanja, možete železnicom da stignete u Niš, zamalo pa “slobodan grad” iz nedavnih izbornih fantazmagorija. Nakon nedelja i nedelja pravno-političkih natezanja, u Nišu je upravo formirana gradska vlast, dakako naprednjačka, zahvaljujući preblago rečeno nategntoj, a tačnije rečeno metodom precizne (post)izborne mehanike naštelovanoj većini – koju bi naprednjaci, bilo gde gde su dva i dva uvek četiri, zapravo izgubili. Tesno, ali dovoljno nedvosmisleno. Ili bi barem meč morao da se ponovi usled nerešenog/nerešivog rezultata.
Antiklimaks? Bez sumnje. Ali, vidim da dr Milić, lider i simbol niškog otpora, ne gubi prisebnost. Učinili smo sve što smo mogli, otprilike kaže dr M, ali političko nasilništvo je odnelo klimavu i sasvim moguće kratkotrajnu pobedu. Jer zapravo nema pokriće u verodostojnom izbornom legitimitetu. Da li je dr Milić: 1. “prodana duša”; 2. politički naivac i diletant; 3. neko ko stvari sagledava realnije i dugoročnije, politički i dijalektički zrelije od drugih aktera, kao kakav ozbiljan sociolog, a ne hirurg?
To nas opet vraća na Prokop (posle 6-7 sati prijatnog klackanja). Evo, kaže Milić, imali smo veličanstvene demonstracije u Beogradu, a zatim blokade, i šta su te blokade postigle? Manje od ništa. Čak su – ovo ne kaže dr Milić, nego dodajem ja – sasvim bezvezno i bezveznjački oduzele na političkoj ozbiljnosti i važnosti prethodnim demonstracijama.
Ne bi li slično bilo i sa demonstracijama u Nišu, da ih je bilo? Da li bi naprednjaci predali vlast zato što bi par hiljada mahom pristojnih ljudi srednjih godina u lakoj večernjoj garderobi neko vreme odlazilo pred njihove odaje da se izviče a zatim se razmilelo po kafanama, ili – još gore – izigravalo parodiju uličnih boraca čepeći se na nekom mostu ili autoputu dok se ne smore? Možeš misliti. Tresla bi se gora nekoliko dana, a rodio bi se… Niš. Ovaj silom naprednjački. Zato je opozicija krenula drugim putem, možda i promišljenijim, ma koliko ovaj delovao sporo poput prokopskog ćire.
Radi se, naime, o ovome: odmeravanje na ulici ima smisla samo ako si na ulici jači, ili barem ravnopravan. Ne mora biti u pitanju gola fizička snaga. Može biti odlučnost, ozbiljnost, građanska i politička svest, kao u Srbiji u zimu 1996-97. Da, građani su tada imali meku moć koja je i mogla i uspela da nadvlada krutog Miloševića, lika takoreći sovjetske škole. Ali, takve Srbije više nema, devastirana je tridesetogodišnjim lutanjem, samozavaravanjem, srozavanjem. Može biti sve to plus bukvalna snaga, brojnost, premoć – kao oktobra 2000. Toga tek nema na vidiku.
Drugim rečima, dragi antilitijumci, zamolite dokoličare i egzibicioniste da ostave bar taj Prokop na miru. Da su bili ozbiljni i da su znali ko im glavu nosi, blokirali bi svojevremeno onu staru, pravu železničku stanicu – s ciljem da ona to nikada ne prestane da bude. Pa bi je i danas svi lako našli kad im zatreba.
