Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Prijatelj iz drugog grada javlja se zabrinut, čuo je da su se u vodi iz našeg vodovoda pojavili izvesni valjkasti crvi, koji niti su baš ukusni, niti su korisni po zdravlje stanovništva.
Gledam u čašu punu sveže natočene vode i ne vidim ništa neobično, ali kažu da je to zato što se radi o mikroogranizmima, ne vidimo ih, ali ih osećamo.
Kažem prijatelju da se ništa ne brine, ti valjkasti hajvančići su na preterano zlom glasu, a uostalom i šta očekujete od crva nego da budu valjkasti, neće valjda biti četvrtasti ili romboidni?
I tako se ja šalim da mi prođe vreme a drugi prijatelj mi javlja da po prodavnicima ima sve manje flaširane vode, navalio narod da kupuje, kao da vam činjenica da tu (s)kupovnu vodu skupo plaćate garantuje da u njoj nema ubačenih valjkastih elemenata.
Ako ne znaš šta je dobro, kaže se, gledaj šta je skupo.
To sigurno važi negde druge, ali ovde je sve skupo, a nekako mi se čini da nije sve dobro. A zašto je sve tako besmisleno i nesrazmerno preskupo? Zbog nezdravo velikog prisustva parazita. Ali ne u vodi, nego u cenama.
A ta naša voda, najednom tako ozloglašena, još je i dobra kad pogledaš od čega se pravi.
Živim vrlo blizu Dunava, svi se dive mom pogledu na reku i ostalim divotama taknute prirode, ali kad gosti odu, ponajčešće noću, kada ostanemo sami Dunav i mi, njegovi najbliži susedi, nije nam više neophodno da pogledom tražimo veliku reku u onom mraku, jer nam ona šalje pozdrave olfaktivne naravi: kad vetrić zauzme odgovarajući pravac, do nas dopre i stanove nam prožme neisteriv miris reke, tako bismo ga pristojno zvali, ali to nije miris reke niti bilo koja reka tako miriše, nego je to smrad silnih tona govana koja su tokom dana za sobom ostavili moji sugrađani, a koja onda moj grad preko odgovarajuće službe svečeno ispušta pravo u Dunav – koju stotinu metara nizvodno od mog nosa – jer ne zna šta bi drugo radio s njima, pošto ozbiljan sistem za prečišćavanje otpadnih voda ne postoji, ni u mom ni u drugim velikim gradovima moje otadžbine, u kojoj je život tako jeftin a živeti je tako skupo.
I sve rizičnije, na razne načine.
U nekim drugim zemljama, gledali smo to na televiziji, postoji poribljavanje reke, jezera ili mora, kada se tone ribe ispuštaju u slobodnu plovidbu da oplemene život vode, a mi, eto, umesto poribljavanja imamo pogovnjavanje, redovno i obilno, koje daje sve spektakularnije rezultate.
Ne bi trebalo da bude tako, ali je žalosna istina da smo mi, Dunavovi (Dunavljevi?) susedi, već oguglali na te redovne porcije smrada kao cenu za bivakovanje na tzv. pitoresknoj lokaciji. Na kraju krajeva, koliko god da je neprijaan, smrad govana nije toksičan, od njega nam neće biti ništa, zar ne?
Štaviše, svakodnevno gledamo kako ovde najbolje žive oni koji ne udišu nego jedu govna, ali lako je njima, ta su govna metaforična.
A onda je pre neku nedelju, pa s danima, naročito noćima, sve intenzivnije, u naše domove počeo da prodire sasvim drugačiji i mnogo odvratniji smrad.
U početku kratko prisutan i izvetriv, s vremenom sve jači i dugotrajniji. U medijima o tome nije bilo ničega, verovatno zbog toga što moj grad gotovo da više i nema medije, tek poneke zaostale pojedince, ostatke jednog zaklanog novinarstva.
Ipak, uvidima posrednim i svedočanstvima neposrednim, utvrdili smo da to gori glavna gradska deponija, a u toj ispostavi pakla na Zemlji svakakvi se otrovi kuvaju i serviraju se bez da nas iko pita jesmo li gladni. Jutrom se budimo s glavoboljom i kao prebijeni, ali naš problem i dalje nigde zvanično ne postoji.
A mi smo već pomalo nostalgični za pitomim bazdom dunavskih govana.
Ako je neko dovoljno dokon da se pita zašto je tome tako, neka razmisli o ovome: mogu li zagađena i otrovana država i društvo da ne proizvedu isto takvu vodu, zemlju i vazduh?
