Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Bila bi vrhunska ironija da Aleksandar Vučić bude oboren zbog nečega za šta devedeset i devet posto Srba – uključujući autora ovog teksta – realno nema pojma šta je, osim da se zove litijum.
Donedavno, nismo imali pojma da nam litijum toliko treba, a takođe nismo imali pojma ni da nam litijum toliko smeta.
Nismo znali da nećemo moći da živimo bez njega. Još manje smo znali da nećemo moći da živimo zbog njega, tj. sa njim.
Sada polovina nas tvrdo veruje u jedno, a polovina u drugo, mada uglavnom ni jedni ni drugi ne znamo šta pričamo.
Ne, time ne želim reći da smo i jedni i drugi podjednako u pravu, nego da naša vera ko je u pravu ponajmanje zavisi od našeg stvarnog znanja.
U svakom slučaju, šteta što se to po svoj prilici neće dogoditi. Mislim, što neće biti oboren zbog litijuma, bar ne sad. A verovatno ni zbog bilo čega drugog.
Normalni vladari bivaju smenjeni, autokrate bivaju oborene, diktatori i uzurpatori bivaju najureni, a ovaj čudan hemijski element sa Andrićevog venca izgleda će skončati svoju vladavinu tek ako se sam saplete o nju, ili ako ga saplete neko mnogo moćniji od njega.
Moćniji postoje, otrovniji – ne.
Ako je litijum toksičan, on je toksičniji. Ako je kopanje litijuma opasnost po život na Zemlji, njegova vladavina je opasnost za život u zemlji. Ne bilo kojoj, nego ovoj. Nije to mnogo, ali mi drugu nemamo.
Zato mi pomalo nije jasno ovoliko uzbuđenje oko litijuma. Zašto je život sa litijumom i Vučićem toliko neprihvatljiviji od života bez litijuma, a sa Vučićem? Je li ovo u čemu i dalje životarimo, dok je litijum još bezbedno u dubinama jadarske zemlje, normalno i zdravo?
Zar se ovako živi u Evropi, u dvadeset i prvom veku – s mahnitim carem van svake kontrole uključujući i vlastitu, obesnim dvorom i ustrašenim, ucenjenim, ućutkanim kmetstvom? Sasvim ozbiljno pitam.
Meni se, naime, čini da je litijum ovde iskopan još 2012, štaviše, da je iskopavan još od pre 1990, s jednom decenijskom pauzom u iskopavanju, da se zemlja, voda i vazduh samo malčice oporave. Pa se onda navalilo još jače.
Ako je Vučiću i njegovima toliko stalo do litijuma, oni dobro znaju zašto. Očigledno da taj element, ma koliko kanda bio štetan za običan svet, ima dražesna alhemijska svojstva: pod izvesnim uslovima pretvara se u zlato, a to zlato završava na računima i u bog-zna-gde disclociranim kasicama-prasicama Gospodara i dvorske svite.
Istina, nije li se Vučić već jednom odrekao litijuma, doduše privremeno i prividno? Neki špurijus imam da se to neće dogoditi ponovo.
Toliko se čvrsto ugradio u taj litijum, toliko je dobre poslove sklopio sa belosvetskim velikašima, da će zbog njega hteti i smeti da rizikuje mnogo; utoliko pre što još nema dokaza da bi ih se više ikako – njega i litijum – moglo razdvojiti, kao sijamske blizance. Niti da je iko u stanju da tu operaciju uspešno izvede.
Pa ipak, hajde da zamislimo da stvari krenu u tom pravcu, da litijum mora da ode, tačnije da ostane, da ostane tamo gde jeste, u crnoj, masnoj zemlji na čijoj površini raste, teče, pase, ono što jedemo i pijemo. Da li bi to bila jednačina: „litijum unutra, Vučić napolje“? Ako ne ta, a koja druga, a da Vučić iz te računice ne izađe kao pobednik?
Hoće se reći ovo: „Vučić“, to jest sistem mišljenja koji ga je stvorio i sistem vladavine koji je on po svojem kroju usavršio, glavni su otrov Srbije odavno pre litijuma, i biće to i za vreme litijuma i posle litijuma – a bili bi to i umesto litijuma, ako nas litijumska terapija nekim čudom ipak zaobiđe.
A sve je moglo i moralo biti sasvim drugačije, samo da su oni kojima je to bio i posao i pozvanje na vreme proučili njegov hemijski sastav i pogubno dejstvo na okolinu.
