Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Možda je naš problem u tome što nedovoljno povezujemo stvari, pojmove, fenomene. Ili u tome što ih gledamo i tretiramo u pluralu, a zapravo je sve to jedna te ista stvar.
Kako bi bilo, recimo, da zaključimo da je prvi rudnik za nekontrolisanu i opasnu eksploataciju litijuma odavno u pogonu, skoro već deceniju?
I to ne kod nekog idiličnog sela za koje do juče niste ni znali, nego usred Beograda?
Taj rudnik se zove Beograd na vodi. Nastao je besprimernom uzurpacijom javnog prostora pod izgovorom da ovaj do tada nije služio ničem pametnom (okupljali se „pacovi, zmije i narkomani“) a kamoli korisnom, a da ćemo ubuduće od njega imati ogromnu korist.
Ko „mi“? BNV služi vladajućoj kliki za mafijaške mahinacije i propiranje novca, ali vama ili meni nije potreban nizašta, naprotiv, nanosi nam štetu. Od puko estetske preko ekonomske do ekološke.
Samo što mi tu nismo važni. Šteta na naš raboš unapred je ukalkulisana, i mogla je biti sprečena jedino tako da ne dozvolimo da nikne ni kamen temeljac za BNV. Ali dozvolili smo, i te kako.
Drugim rečima, BNV je zagađivač. Realno, on je poružneo naše živote, to čini i dalje, i tek će činiti pošto je širenje njegovog „kopa“ još daleko od završenog. Njegov „litijum“ izbacuje enormne količine sumporne kiseline u naše organizme, i nikom ništa.
Dok slušate ovih dana Pantokratora i njegovu svitu kako punomasno lažu o svom unosnom poslu sa eksploatatorima od koje mi nećemo videti ni najkolateralniju moguću korist, nego će nam se naprosto unerediti u živote, setite se tehnike koju su primenili za BNV: sve što služi opštoj koristi i javnom interesu – na primer železnička stanica – uklonjeno je sa lica zemlje ili preseljeno negde gde nam je svakodnevna kazna i poniženje.
Čak će jedan od ionko malobrojnih mostova na Savi biti odstranjen kao bolesno tkivo?! Zašto? Navodno, da zvuk saobraćaja sa njega ne bi ometao ionako odviše lak san onih koji će, iz nekog razloga, noćivati u tom prestoničkom litijumištu.
A koji, uzgred, valjda najbolje znaju zašto ne spavaju dobro.
Nego, zašto baš sad – zapitaće se neki – podsećam na to groteskno, nasilničko, prostačko obeležje prve napredjačke dekade? Zato što ćemo, slutim, pravi haos koji je on samim sobom posejao tek videti i osetiti.
Znamo da se, posle železničke, odavno sprema i selidba Autobuske stanice, čak na novobeogradsku ledinu, što je poslednji sanduk u kovčeg beogradske kataklizme. Zamislite kad neko dođe iz Leskovca ili Zaječara, ničim izazvano pređe Savu, pa onda siromah gleda kako da se vrati na „šumadijsku“ obalu koju nije kanio ni napuštati?
Takva ideja mogla je pasti na pamet samo nekome ko: 1. ne zna ništa ni o čemu, ponajmanje o gradu, saobraćaju i životu uopšte; 2. ni za šta ga nije briga, osim za svoj i srodne džepove sa barem trostrukim dnom.
A pogotovo ga nije briga za „litijumske“ posledice njegovih somnabulnih poteza po građane na čijim grbačama srećno parazitira.
Tek sada, kada je realizacija somnabulije sa preseljenjem BAS-a možda stvarno blizu, neki su sabrali dva i dva i skontali haos u najavi.
I onda je doslovno preko noći ne smišljeno nego izmišljeno da se ionako sve vreme planira da Beograd ubuduće ima dve glavne autobuske stanice, od kojih će druga, „Jug“, biti kod Autokomande. Tako da ne bude suvišnog prelaženja reke ni sa jedne strane.
Čak je građanin koji se predstavlja kao gradski sekretar za saobraćaj rekao da će obe stanice biti istovremeno otvorene, u septembru, jer su isto tako istovremeno i građene.
Doduše, niko nikada nije video da se na Autokomandi gradi bilo šta nalik na međugradsku autobusku stanicu, ali ne bih sasvim isključio mogućnost da neko i u to poveruje. Jednostavno, dvanaest godina sistematskog, patološkog laganja o svemu naposletku proizvede virtuelnu realnost u koju i sami lažovi poveruju, možda i jače od laganih.
Psihodelično dejstvo mentalnog litijuma: ne priznajemo očigledno, vidimo stvari kojih nema, izgovaramo reči bez korelacije sa stvarima – i ide nam dobro.
Ali, pre ili kasnije završimo na klinici za odvikavanje, i to ako imamo sreće.
