Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 7. avgust 2024.
Uporno gledam igre sve u nadi da će se dogoditi nešto veliko. Pojavljuju se nove zvezde na kraju dana, Olimpijada je izložba ljudskih tela i sveto mesto za testiranje fizičkih limita. Medalje su oznaka za pobednike koji su se bar na trenutak primakli antičkim bogovima.
U prošlu nedelju smo imali sve pogodnosti za opšte nacionalno ushićenje, a takav zanos je svako mogao da doživi kroz svoja iskustva sa idolima. Osim ako nije ostao ravnodušan pred tuđom slavom. Novakov meč sa Alkarazom imao je neke odlike gladijatorske borbe i presudnog epskog obračuna. Nije bilo zamislivo da Đoković bude pobeđen u borbi koju je smatrao najvažnijom. Videlo se da nije nimalo sklon da se pomiri sa takvim ishodom. Bio je odlučan da obori sinovca na obe plećke i da nema sile koja bi ga u tome omela.
Tako je i bilo. Meč je okončao zastrašujućim vinerom (ako se to tako kaže), ostavljajući mladog Španca u depresivnoj nemoći. Nema zemlje za starce, osim za Novaka. Koliko je lud, moguće je da se pojavi u Los Anđelesu 2028. godine. Tako misli njegov nekadašnji trener, Goran Ivanišević, zvani Zec.
Emocije pobednika su njegova lična katarza. Već je imao sve, ali je poželeo ono što nema, pa je i to osvojio. Samo svojom snagom i velikim darom, da se odmah razumemo. Čista stvar, nasuprot navici da pobede delimo na ravne časti, a poraze ostavljamo na sve strane kao ružne spomenike. Trans zbog Novakove pobede imao je svenarodne odlike. Suviše je rasapa za sve nas, mnogo je zla koje nas negde vodi bez naše volje. Užasna čudovišta nas uče lepoti, poštenju i pokornosti.
Pobeda je lekovita, makar kao kratkotrajna terapija, izliv prividne radosti. Neka vrsta morfijuma u teškim mukama.
Jedan od nas je najbolji od svih, sve ono što je učinio podelio je sa svima nama. To bi moglo da bude utešno za jadnike prepuštene na nemilost poremećenoj sili. Mi smo taj narod koji je dobio zlatnu medalju u tenisu, i to osećanje nas nekako drži i tri dana posle velike pobede. Mada sve manje znamo šta da učinimo sa njom, a još manje gde idemo.
Još dok je pobednik drhtao od emocija sa kojima više nije mogao da izađe na kraj i plakao bez zadrške, čuo se piskutavi glas komentatora ili ko zna čega iz javnog servisa, koji je svoje ushićenje uzdigao na nivo pobedničkog orgazma, vriskajući i falširajući u nepovezanom govoru. To nije bilo ni uzbuđenje ni radost, nego zadatak u kome valja istrajati do najvažnijeg časa, koji se očekivao svake sekunde.
I zaista, dok se šampion grlio sa svojima, komentaor je učinio ono zbog čega se i nalazio tamo. Promumlao je nešto o opštem veselju srpskog roda gde god da nas ima i o velikanima koje stvaramo, a zatim pročitao telegram čestitku utvare koja je veća od šampiona.
I radnik servisa je dugo zadržao to važno vreme, pokušavajući da svima koji su gledali spotrski podvig i radovali se zbog njega, kaže čija je to pobeda u stvari i kakav se oblik života podmuklo ugurao usred slavlja ne bi li se svima uneredio u radovanje.
Mislim da je u tome uspeo, uveren u to da je Novak njegov više nego bilo čiji, i da je on svoje neprijatno uguravanje u centar slavlja platio na vreme, pa je pobeda pre svega njegova. Svojom veličinom i državnim parama kojima je nacionalnu olimpijsku selekciju pazario kao svoju.
Medalje su lični domet sportista, tamo se takmiče oni, a ne države. Nastupanje u ime naroda je samo sportski altruizam. Nagrada sama po sebi je biti na pobedničkom postolju. To je pitanje sportske slave koja se ne meri novcem osim simboličnim nagradama. Amerikanci daruju svojim šampionima 50.000 dolara. Srbija, to jest dvor 200.000 pobednicima i isto toiliko njihovim trenerima.
Kako se do toga došlo? Slobodnom voljom mahnitog darodavca koji nemilice zahvata iz prazne kase. Trebaju li Novaku te pare? Verovatno da, nema tog novca koji ne može da se potroši. Čovek ih je već namenio za dobrotvorne stvari. Poklonodavac je odluku o tih 200.000 doneo sam. Ne zbog toga što su mu prsti porozni, nego da bi kupio naklonost bilo koga za bilo koje pare.
Čitav olimpijski tim je bio na poklonjenju u dvoru pred polazak. Tako su postali više njegovi nego nacionalni, prilično poniženi uz mučno opšte osećanje pri razumevanju naših sportista u velikom svetu: ko su oni: nezavisni i ponosni sportski junaci koji se kao budući pobednici nikome ne klanjaju ili njegovi podanici. Još je mučnija pomisao da je to podaništvo plaćeno.
To, naravno, nisu bili motivi jednog Novaka Đokovića koji je inače par puta odlazio do njega i sedao na kanabe. Ali Đoković nije stavio svoje ime na spisak predizborne odanosti. I to je izazvala tegobnu patnju Vladaoca, jer mu je i pored brojnih emisara ka najvećem sportisti, izmakao najvredniji trofej na spisku.
Jednom je Novak sedeo i kod Vulina. Nikada se nije saznalo šta ga je na to navelo, osim možda radoznalosti. Ona je sasvim dovoljan motiv da bi se TO videlo izbliza.
U suštini, karijera Novaka Đokovića, kad se otresu izvesne natruhe i poneka neugodnost, jeste velika. Odatle i njegovo velikodušje da je ovo medalja posvećena narodu kome pripada, i da je konačno osvojio i ono što jedino nije.
Da li je baš tako? Novak traži da ga ljudi puste da uživa u životu, jer je život lep.
Ali, mogao bi bar još ovo. Samo da negde ispiše poruku od dve reči: Nećete kopati!
To bi bilo sve. Ne bi imalo šta drugo da se osvaja.
I ovi koji su poispadali sa takmičenja, odmah ili nešto kasnije, svakako neće biti ponovo dovedeni u dvor. Ako dođu na Terazije 10. avgusta u 19. mogao bi Vladimir Štimac da ih upozna sa svojim narodom.
