Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ne pratim baš pažljivo “živote poznatih” pa ne znam gde je trenutno Đoković Novak, to jest da li još uživa na hrvatskoj obali posle olimpijskog trijumfa, ili se već posvetio novim poslovima i radnim zadacima čoveka sa Olimpa. Njegov život, njegova posla, njegove pare – neka ide gde hoće. Tragao sam, međutim, za negativnim odjecima i reagovanjima na njegov izbor destinacije za odmor i, bogme, ne nađoh ništa od bilo kakvog značaja, nikoga od bio kakvog javnog imena; izgleda da je posustao čak i legendarni V. Đ. Đuka, jedini čovek iz establišmenta koji je ranije uvek i u svim prilikama imao, ili je sam za sebe uzeo, slobodu da drugom najsvetijem Srbinu svih vremena skreše u brk šta god mu padne na… pamet, da se tako izrazim u nedostatku tj. neraspoloživosti adekvatnijeg termina.
Tako je, dakle, nacionalni ponos i dika pošteđen prekonosiranja kojem smo već rutinski izloženi mi ostali, obični i neolimp(ij)ski građani Srbije, jerbo nam se već i sa bilborda i sličnih oglasnih površina u javnom prostoru uvređeno (i uvredljivo, ali dobro sad) odriču patriotizam, moral i povesna svest ako letujemo – o ostalim godišnjim dobima da i ne govorimo – kod Onih Tamo, zna se kojih i kakvih, koji su “nam” zna se šta sve radili, a i opet bi, samo da nema našeg Pantokratora i njegove ekipe da nas štite. A mi, beslovesni i nezahvalni, dobrovoljno idemo takvoj mečki na rupu, i još je svojim parama finansiramo! Okej, radi to i Novak – nije mu valjda sve besplatno, kao drugu Titu, koji “nije primao platu”? – ali njemu mogu samo da pljunu pod visoki prozor, pa zato radije zapljuvavaju nas ostale, koji smo mnogo lakše dostupni.
Ali, lako za nas, mi smo anonimni šoder, insigifikantni, niko i ništa. Naše je da punimo budžet, glasamo po zapovesti i ne kakimo previše po dvorištu u međuvremenu, dok brujimo u “stendbaj” modu. Ah, zašto tako, Pančiću, zar mi nismo slobodni građani, temelj i so svakog demokratskog društva? Pa bili bismo, mogli bismo biti, kao što smo ponekad pomalo možda i bili, ali gde vi u neposrednoj vremensko-prostornoj blizini vidite demokratsko društvo?
Elem, manimo se mi nas, nego hajde da malo bacimo pogled na međusobne odnose na Olimpu; Olimpu koji se od starogrčkih vremena do danas dosta izgradio, pa to više nije jedan vrh, nego ceo planinski venac. Jedan od njegovih vrhova, kojegde i najviši, jeste politički, drugi je sportski, treći zabavno-estradni etc.
Evo, dakle, kako su poslovi među bogovima izdeljeni. Bogovi zamajavanja i drugih formi kvaziispunjavanja “slobodnog vremena” nas prola oslobođeni su obaveza da polažu računa političkim bozima o tome gde idu, šta rade i kako troše svoje vreme i pare (pa će čak dobiti i dodatne novčane infuzije pravo iz naših džepova iako daleko od toga da su potrebiti!), a zauzvrat se obavezuju da ni na koji način, nikada i nikako ne kritikuju politička božanstva niti njihove odluke i planove dovode pod kritičku sumnju. Naprotiv, od njih se očekuje – i oni tom očekivanju bez izuzetaka izlaze u susret, a ako neki od njih pri tome imaju probavne i psihološke probleme, onda to sjajno kriju – da tu i tamo deo svoje obožavanosti u tzv. masama podele sa političkim bogovima, tako što će srdačno izmešati s njima svoje pobedničke aure u svakoj slavljeničkoj prilici – a takvih ne sme da nedostaje.
Ni naprsnuće, a kamoli raskidanje ovog međuolimpskog pakta nije ni na vidiku. Šta ni na vidiku – ni ne čuje se, bar onako kako se čuje udaljena grmljavina nekog nevremena čak sa suprotne padine Fruške Gore, koje nas neće ni liznuti ni okrznuti. Zato je dirljivo naivno očekivanje kako će neki novaciđokovići ili nikolejokići ili ne znam već koji stati u “odbranu od litijuma” (pre toga “od nasilja”, od izborne krađe, od ovog, od onog…) jer bože moj, šta ih košta i šta im ko može, ako je neko slobodan od svake ucene režima slobodni su oni itd. Đoković je, doduše, pre koju godinu neoprezno nagovestio izvestan otpor, ali je odmah zaćutao i takvo mu se izlanuće više nije ponovilo. Očigledno mu je neko od odraslih u prostorji objasnio da mu nije baš mudro da pljuje u vlastiti tanjir. Ali, njegov tanjir je ionako pun, sam ga puni, i to do vrha? Daaa, ali ne traju takve stvari zauvek, treba na vreme misliti na budućnost… A radi se o onoj budućnosti u kojoj će se, bukvalno ili barem simbolički, skakati s jednog olimpskog vrha na drugi, jer je ionako samo važno da se ne ljosne dole, među smrtnike.
Ako i dalje ne razumete o čemu se tačno radi, pitajte dr Šapića, on će vam najbolje objasniti. Zapravo, on je sam po sebi najilustrativnije objašnjenje.
