Cena litijuma ovog juna pala je na oko 13.000 dolara po toni, što je najniža vrednost ovog metala u poslednje skoro tri godine. Ako uporedimo sa 2022, to je pad cene od oko 80 odsto. To navodi na pitanje šta sledi posle buma pa kraha cene „belog zlata“ i koliko se isplati rudariti ga.
Prema podacima nemačke platforme Statista, tona litijuma 2021. koštala je u proseku 12.600 dolara, nakon čega je usledio nagli skok u 2022, kada je tona ovog metala dostigla cenu od 68.100 dolara. Ipak, strmoglavi pad cene krenuo je u decembru iste godine, a sada se ona spustila na nivo iz 2021.
Ove promene strani mediji i analitičari objašnjavaju time da ponuda nadmašuje potražnju i navode da se trenutni pad cena litijuma može pripisati usporavanju rasta prodaje električnih vozila u Kini.
Kako piše sajt Carbon Credits, kao odgovor na pad cena, kineske kompanije preduzimaju mere kao što su smanjenje proizvodnje, ali dodaje da je tržište električnih vozila još uvek u ranoj fazi i da ima dosta prostora za rast, pa će potražnja za litijumom nadmašiti ponudu onda kada električna vozila postanu „mejnstrim“.
Blumberg takođe predviđa da će do kraja decenije globalna potražnja porasti za skoro pet puta, zbog, kako navode, rastuće potražnje baterija za električna vozila.
Sa druge strane, posmatrano kratkoročno, bankarska grupacija Goldman Saks ima pesimistične prognoze za litijum. Oni predviđaju da će njegova cena nastaviti da pada do kraja 2024. godine.
Sličnih pogleda je i ekolog Igor Radošević, koji poručuje da je pad cene još jedan dokaz da litijuma ima širom sveta, i da Srbija u tome ne bi imala monopol.
„Država je forsirala priču da litijum postoji samo kod nas, a ovi podaci su dokaz da to nije istina. Stručnjaci iz različitih oblasti jednoglasno su rekli da se litijum nalazi svuda po Evropi. Ima ga tri puta više u Nemačkoj, ima ga u Finskoj, Portugalu. Na Balkanu ga ima u okolini Zagreba, u BiH, Albaniji, S. Makedoniji, Bugarskoj. Pošto je krenula velika pomama za litijumom zbog priče da je u njemu budućnost, ljudi su krenuli da forsiraju otvaranje nalazišta na svim mogućim lokacijama. Poenta i glavni problem je što će to u Evropi mnogo teže da ide, jer EU za razliku od Srbije koja je maltene zemlja Trećeg sveta, bez poštovanja ekoloških standarda ne može da se progura litijum“, kaže on.
Ovaj ekolog smatra da će cena litijuma nastaviti da pada, jer, kako pojašnjava, ovaj metal polako postaje zastarela tehnologija, s obzirom na to da su neke zemlje već uveliko razvile baterije na vodonik, koje obavljaju identičnu, ako ne i efikasniju ulogu od litijumskih.
„I Ilon Mask je rekao da su Kinezi jedina konkurencija na tržištu automobila. Oni su već razvili priču električnih automobila sa natrijum-jonskim baterijama koje će uskoro da preplave tržište. Natrijum-jonske baterije ne uništavaju životnu sredinu, mogu se naći bilo gde, svaka zemlja ih ima. A mi sad otvoreno uzimamo rudnike koji će da funkcionišu sa zastarelim metodologijama, jer investitori smatraju da je Srbija zemlja Trećeg sveta, i ne žele da najnovije tehnologije koriste ovde. Njih čuvaju za Evropu“, dodaje Radošević.
Naš sagovornik objašnjava da se litijum može dobiti na tri načina, iz pustinja kao u Australiji i Americi, iz tvrde rude kao u Kini, Boliviji, Argentini, i kroz geo-termalne izvore kao što pokušava Nemačka kroz eksperimentalni pilot projekat.
„Kod nas bi se rudarilo kao u Kini, a za razbijanje rude jadarita koristila bi se sumporna kiselina i druge hemikalije. Od navedenih metoda, jedino geo-termalna ima blagi potencijal da najmanje šteti od svih. I dalje pravi problem, uništava životnu sredinu“, objašnjava on.
Na kraju, Radošević dodaje da je paradoksalno raditi na ekološkim vozilima, koja bi se punila energijom koja zagađuje životnu sredinu.
„Litijumske baterije treba da se pune strujom. Skandinavske zemlje 50 odsto električne energije dobijaju iz obnovljivih izvora električne energije. Mi to nemamo u Srbiji, i da bismo dobili struju, samo ćemo sipati više fosilnih goriva u TENT (uglja), da bi forsirali priču kako vozimo ekološka vozila. Da imamo vetroparkove i solarne panele, to bi bila druga priča, a znamo da ih u skorije vreme neće ni biti“, zaključuje Danasov sagovornik.
Nasuprot tome, ekonomista Saša Đogović mišljenja je da će litijum, iz perspektive zelene tranzicije i prelaska sa fosilnih na čistija goriva, biti više tražen u narednom periodu.
„Litijum je, kao i bakar, berzanski proizvod podložan promenama, pa se cena pri pravljenju studija ne može fiksirati. Međutim, bitan je trend tražnje za električnim automobilima, mobilnim telefonima, i samim tim trend tražnje za sirovinom može rasti. Nema sumnje da sa zelenom tranzicijom i trgovinskim ratom između Kine i Amerike, da će ta sirovina imati sve veću vrednost. Potražnja za električnim automobilima će se povećavati, a i kod nas će kragujevački pogoni izbaciti novi model“, kaže Đogović.
On poručuje da, sa ekonomskog aspekta, nema dileme da će se pojaviti rastući trend osim u slučaju da se pojave globalnih geopolitičkih problema, koji bi smanjili kupovnu moć stanovništa i smanjili kupovinu električnih automobila.
„To bi dovelo do odlaganja rastućeg trenda. Ipak, litijum će biti prisutan zbog zelene tranzicije. Kada govorimo o ekonomskoj koristi Srbije, ona zavisi od same države, ali je pre toga potrebno razmišljati o životnoj sredini, pa tek onda o geopolitičkim i ekonomskim benefitima“, dodaje sagovornik Danasa.
Naposletku, govoreći o potrebama Srbije u pogledu skladištenja električne energije, Miloš Erić, profesor ekonomije na FEFA u Beogradu, kaže da nije loše da imamo više kapaciteta za čuvanje, s obzirom na to imamo problem sa intermitentnim izvorima energije.
„Ipak, mi imamo dobre uslove da to ne moramo skladištiti u baterijama, kao što su reverzibilne hidroelektrane. Litijumska ili neka nova baterijska tehnologija nije jedina kako možemo da čuvamo energiju. Država je pre par godina donela pravilnik da svaki potrošač postane i proizvođač energije, ali je to na više načina ograničeno, na primer, uvođenjem mrežarine. Iako postoji državna odluka o subvencionisanju malih solarnih elektrana snage do 6,9 kilovata za pojedince, do jula ni jedna lokalna samouprava nije raspisala konkurse. Pričamo o tome kako nam fali energije, a šest meseci je prošlo još uvek nemamo konkurs za subvencije za proizvodnju električne energije, a potencijal je ogroman. Pre nego počnemo da pričamo o litijumu, ima milion stvari koje smo mogli, a još nismo uradili“, ukazuje on.
S obzirom na to da je Rio Tinto procenu ekonomskog uticaja projekta „Jadar“ objavio u septembru 2023, računajući da litijum po toni košta 15.600 dolara, otvara se i pitanje da li je ona, sa novim cenama, relevantna.
Iz ove kompanije kažu za naš list da se analiza ekonomskog uticaja zasniva na toj ceni, i da se dugoročne stručne projekcije i dalje se usklađuju sa ovom cenom.
„Nakon perioda u kojem su cene fluktuirale između 10.000 i 20.000 dolara po toni litijum karbonata, tokom 2022. godine cena na globalnom tržištu porasla je na 80.000 dolara po toni – što se smatralo nerealnim skokom, a industrija je očekivala povratak na nivo pre povećanja. Tokom čitavog ovog perioda, naša kompanija je održavala konzervativnu dugoročnu projekciju cene od 15.600 dolara po toni, i naša analiza ekonomskog uticaja zasniva se na toj ceni. Dugoročne stručne projekcije i dalje se usklađuju sa ovom cenom“, poručuju iz Rio Tinta.
Izvor: Danas
