Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Jedan fudbalski klub iz Beograda, ime mu je slučajno Partizan, a moglo je isto tako da bude i Crvena zvezda, igrao je kvalifikacionu utakmicu za Ligu šampiona protiv jednog kluba iz Kijeva, mada je isto tako mogao biti iz Harkova ili Lavova, sve je to Ukrajina, i sve je to pod baražnom vatrom navođenom iz Moskve.
Zašto razorna vatra iz Moskve pada po ukrajinskim gradovima i selima? Mi odavde nemamo pojma. Nije naše da se u to mešamo, mi samo igramo fudbal.
Ali pošto pod takvom vatrom nije baš prijatno ni bezbedno igrati, utakmica je premeštena u poljski Lublin, na formalno neutralnu teritoriju, mada neutralne teritorije nema, niti je može biti.
Kako god, mesec dana ranije, Partizan je u prijateljskoj Moskvi odigrao prijateljsku utakmicu s prijateljskim CSKA, što je u tom kijevskom Dinamu shvaćeno kao neprijateljski čin. Pa je Partizan sa celom svitom u neutralnom Lublinu dočekan ledeno, bez uobičajenog sportskog bratstva, na granici i preko granice otvorenog prezira.
Izgleda da su se gosti zbog toga osećali pomalo neprijatno…
Baš su nevaspitani ti Kijevljani. A nisu bolji ni Harkovljani ni Lavovljani. Ta, šta su im skrivili čestiti momci iz prijateljskog Beograda? Oni prosto igraju fudbal, gde god ih pozovu. Fudbal je sport, a politika je nešto drugo, ne treba ih mešati, naročito kad ih meša neko drugi, a ne mi.
Na primer, ti Ukrajinci. Oni dobro znaju da je ovde sav navijačluk, pa bio zvezdašluk, partizanluk ili neki treći, daleko i duboko na desnici, a to znači u ruskim tajgama i tundrama, da im je Putin idol, da im je latinično Z drže od svih slova ćirilice, i da ih imperijalno razaranje Ukrajine ispunjava nekom radošću neodgonetljivog porekla.
I nije to samo navijačluk nego je to zvanična politika klubova, jer je zapravo i zvanična politika politike.
„Ne smeju se mešati politika i sport.“ Dobar fazon, pre svega zato što je sport sastavni deo politike, bar u društvima u kojima je sve što je nekome važno deo politike, a politika je ekskluzivni zabran uzurpatorske klike.
Ovde odavno nije pitanje sme li politika da se meša u sport i obrnuto, nego sme li sport da se meša u sport.
A taj neljudski odnos prema Ukrajini, bezbroj puta je to pokazano i dokazano, niko to ovde ni ne krije niti se toga stidi.
Odnekud se smatra da je to normalno i ljudski i srpski, a valjda i sportski, a kada povređena druga strana zbog toga pokaže ljutnju i prezir, onda krene ritualno zakukavanje o mešanju politike i sporta, što inače izaziva teške mamurluke.
Sigurno nije bilo nimalo prijatno doći i boraviti negde gde vaši rivali neće ni da se ljudski pozdrave s vama, i uopšte tretiraju vas kao neku vrstu vazduha koji ume da tera loptu, ali, verujte mi, ima i dosta gadnijih stvari od toga.
Na primer, kada neko razara i komada vašu zemlju, vas naziva fašistima i nekom vrstom rasnog otpada (poznato?), a iz jedne male, bratske zemlje na jugoistoku, kojoj nikada niste skrivili ništa, ne dopiru glasovi solidarnosti prema vama, ali zato sve grmi od obožavanja onih koji vas satiru.
Ti momci, dočekani ledom, lično nisu ništa krivi, ali oni su dobrovoljni predstavnici agresorovih saveznika, štaviše, adoranata. Malo li je to?
Zamislite sebe kako biste na to reagovali provodeći dane u rovu na jednom sumanutom međubratskom frontu ili u skloništu u harkovskom metrou?
Da sam ja u pitanju, mislim da bih za beogradsku delegaciju koja se pravi tako dirljivo naivnom imao poruku od Discipline kičme: Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.
