Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
A onda je, negde u drugoj polovini osamdesetih, nastupila velika maligna promena na tkivu javnog jezika, a bogme i mišljenja. Narod više nije bio inkluzivna ljudska masa za sebe, nego je postao “srpski narod” “hrvatski narod” i tome slično. Svakom od njih trebale su nedvosmislene granice koje će ga odvojiti od drugih fenomena iste vrste: duhovne za koje su zaduženi loši pesnici, nervno oboleli istoričari i bilo kakvi popovi, i prostorne, čime su se bavili vojnici i oni koji se takvima osećaju
Iako nije litijum, i taj čovek je neka vrsta iskopine, datira negde s kraja prošlog veka, neko ga je neoprezno zahvatio istom lopatom u kojoj su bili nešto vredniji primerci. Hm, dobro, ne baš vredniji – jer se radilo o nalazištu radioaktivnog šodera – ali barem poučniji. Pa ipak, ume i on nečemu da nam posluži u saznajne svrhe, vratićemo se na to kasnije, sada idemo na rubriku zvanu grlom u jagode.’
Pokušavam, dakle, da se setim kako je reč “narod” ušla u moj život, i da li se od tada nešto izmenila? Ili sam se promenio ja? Ili je, uostalom, oduvek bila tu?
Evo kako je to išlo. Svi smo mi bili “radni ljudi i građani”, a najbolji među nama i komunisti. Ono, elita radničke klase, kao Slobodan Antonić, čovek koji uvek naslućuje i pokazuje vetrove promena, precizan kao ona crveno-bela čarapa što se vijori pored autoputa. Osim toga smo bili omladina, pioniri, penzioneri, društveno-politički radnici, pripadnici organa bezbednosti i štošta drugo. Koga je teško bilo svrstati bilo gde, prosto bi bio “građanin”, a ni to nije bilo ilegalno.
Dobro, a narod? S jedne strane, razume se da smo svi bili narod, uostalom, bila je to i dominantna etnička kategorija (“konstitutivni narodi”: Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Muslimani, Crnogorci), ali ta reč nekako nije bila u širokoj zvaničnoj upotrebi, prosto kao da joj se nije mogla pronaći najdekvatnija svrha i smisao. Tako mi, običan socijalistički plebs – hlebotvorci, čestit soj – ostadosmo “radni ljudi i građani”.
Megjutoa, s popuštanjem stega i prvim znacima jače ekonomske krize, pojavio se deo naroda koji je sebe tako nazvao, u klasnom smislu, kao sinonim pomalo samosažalne obespravljenosti. Za to do tada nismo imali vokabular, jer su nas učili da je kriza nuspojava kapitalizma.Tako su prvogovornici nezvanične opozicije, od staničnih kafana pa do klubova književnika, sami sebe proglasili narodom i to kao jednoznačno klasnom kategorijom. Njihov “neprijatelj” bio je jasan, ni Marks i Engels se ne bi postideli. “Oni” (guzonje, budžovani) “pričaju prazne priče, grade vile na moru i voze besna zapadna kola, a narod sve teže živi”). Tako je reč “narod” postala lirsko, samotepajuće ime za obespravljene.
U takvom stanju sam zatekao narod kada sam (oko Titove smrti) počeo da se bavim javnim i političkim stvarima: kao neku vrstu amorfne klase kojoj pripadaju uglavnom svi koji misle da im pripada bolji život od onog koji im je na raspolaganju. Ovakav narod po definiciji nije mogao imati oblik ni središte – materijalno ili duhovno – pa ni zajednički cilj, osim “da narodu bude bolje”, što je isto kad kad biste ozbiljno razmatrali hipijevske tripove ili popovske praznozbore.
A onda je, negde u drugoj polovini osamdesetih, nastupila velika maligna promena na tkivu javnog jezika, a bogme i mišljenja. Manje-više bezopasni levi populizam s narativom o “narodu” kao romantičnijem imenu za sirotinju zamenjen je etnoidentifikacijom naroda, tj. narod više nije bio inkluzivna ljudska masa za sebe, nego je postao “srpski narod” “hrvatski narod” i tome slično. Svakom od njih trebale su nedvosmislene granice koje će ga odvojiti od drugih fenomena iste vrste: duhovne za koje su zaduženi loši pesnici, nervno oboleli istoričari i bilo kakvi popovi, i prostorne, čime su se bavili vojnici i oni koji se takvima osećaju.
Reč narod je u međuvremenu čudesno avanzovala, užirila se, džentrifikovala, dobila cele odbojne kvartove-tvrđave u kojimanjene dvnonožne personifikacije stanuju, postala nezbežan začin jednog protežiraog identiteta. Na primer, reći “ja sam Srbin” je… tja, prihvatljivo, ali ukazuje na nedostatak entuzijazma i samosvesti. Treba, dakle, reći “ja sam pripadnik srpskog naroda”. Zar to nije jedno te isto? Samo površinski, ali znalac zna da je isticanje pripadništva, umesto puke datosti koja bi mogla biti gotovo slučajna (nitroglicerin za Ćirjakovića, odmah!) jedino koje označava stvarnu lojalnost.
Nego, gde nam nestade ona uzgredna iskopina s početka teksta? Tu je, ne radujte se unapred. Tri decenije udarnički radi na degeneraciji materinjeg jezika i zatiranju tragova smisla pri izražavanju o javnim stvarima – ne mislite valjda da bi sve to tek tako nestalo? Najnoviji dragulj iz njegove dnevne produkcije otišao je na raboš Josipu Juratoviću, poslaniku nemačkog SDP-a, koji se nešto neoduševljeno izrazio o iskopavanju litijuma. “Oduvek je mrzeo srpski narod”, rekao je Vučić za Juratovića. A što baš za njega, a ne za nekog Hansa ili Gintera? Zato što ni tamo neki Juratović, u vučićevskom nastojanju za mišljenjem, ne može biti tamo neki Hrvat, a kamoli Nemac, nego “pripadnik hrvatskog naroda”.
