Piše: Svetislav Basara
Osvanu subota, dan za kulturu, na redu je traktat o kulturi „boljeg života“, ubuđale floskule koju ćete čuti uoči svake nove godine i uoči svih (bezbrojnih) izbora, u situacijama kad TV novindžije svih boja poturaju mikrofone pod noseve slučajnih prolaznika i postavljaju pitanje od 1.000.000 sendviča: 1. „Šta očekujete u novoj godini i čemu se nadate posle izbora?“
Ne kažu džaba Kinezi - četvrti stubovi naših spoljnih politika - da jedna slika vredi koliko 10.000 reči. Sad vi vidite koliko tek vredi jedan film ili - verovatno i više - jedna TV serija. Uobičajilo se reći da onaj ko hoće da se obavesti o stanju u ovoj ili onoj državi treba da pogleda državne zatvore i državne bolnice.
Nisam saglasan. Držim da se najbolji uvid stiče uvidom u dupeta državljana - tu se sve vidi - budući, međutim, da je to nemoguće - ili se mora papreno platiti - onda je najbolje pogledati najpopularnije državne TV serije.
Nema vernije slike srpske društvene stvarnosti - mada je stvarnost malčice prejaka reč - od TV serije „Bolji život“, koju sam - iako to ni serija ni ja nismo očekivali od mene - pogledao dva puta. Od prve do poslednje epizode. Da je bilo moguće, „odbindžovao“ bih je. Ali vo vremja ono nije bilo moguće. Ako sada bude moguće, pogledaću je još jednom.
Napominjem da žestoki treš „Bolji život“ nisam gledao kao filmofil, nego kao kuhinjski sociolog i fenomenolog.
I evo (zakasnelih rezultata sociološko-kulturološko-fenomenološkog istraživanja). „Bolji život“ je Srbija u malom - jedna na jedan, što rekli Zemunci - i to je razlog njene basnoslovne popularnosti u Srbiji u velikom, ako mogu tako reći.
Idemo dalje. Junaci „Boljeg života“ su svi do jednog manje ili više simpatični luzeri s ljudskim likom, koji se - opet svi do jednog/jedne - ponašaju kao da su šmekeri i div junaci iznad svih situacija (sličnost sa stvarnim licima i događajima nije namerna, ali je frapantna).
Već prilikom gledanja treće epizode zaključio sam - i ako se dobro sećam, obavesti javnost - da sam stekao snažan utisak da junaci serije - uzimajući u obzir prevrtljivost (ili odsustvo) karaktera, sklonost muljavinama, laganjima i mašćenjima - žive mnogo bolje nego što po svim parametrima zaslužuju da žive, i pritom, kako serija i kaže, žarko žele da žive još bolje, ali tako da dupetom ne mrdnu i da bolji život ostvare tako što će prej-bati kolege - junake, nazovimo ih A i B, koji - viđu vraga - takođe očekuju da dožive bolji život tako što će prej-bati one koji hoće njih da prej-bu.
Još jedna napomena: ove redove pišem po sećanju, u kome se mnogo toga izgubilo, ali držim da je to ipak napredak u odnosu na onog zastavnika iz Bloka 21 koji ne gleda serije, ali ih najoštrije osuđuje.
Ako se dobro sećam, svim personama dramatis „Boljeg života“ do ostvarenja sanjanog boljeg života uvek fali nekih 300-400 maraka - koje su tu, u opticaju, mada bi valjalo proveriti da li su falsifikovane - koje se sele iz epizode u epizodu, iz ruke u ruku, a k-rva bolji život volšebno izmiče. Kako napred rekoh: svaka sličnost sa stvarnim životom je namerna.
