Piše: Svetislav Basara
Snovindžijske tačke gledišta, ovogodišnja letnja šema bila je majka Mara u odnosu na neke prethodne. Međunarodni pičvajzi su se ređali kao na pokretnoj traci i potom odjekivali i reagovali i u našoj avliji. Ali jbg. Događaji po prirodi stvari stupe u onaj bodrijarovski štrajk i onda „poslenici pisane reči“ - da mi je znati ko je prvi pustio u opticaj ovu prdnjavu - nemaju drugog izbora osim da pribegnu letnjim usual suspectsima, drekavcima, teladima sa dve glave i proplakalim ikonama.
Štrajk događaja je i moju neznatnost doveo u situaciju da pribegne Ljilji Smajlovićki, koja spada u kategoriju proplakalih ikona. Pre nego što pređemo na „meritum“ naše današnje kolumne, moram reći da dilberi/ke koji misle da je Smajlovićka muka mom duhu nisu u pravu. Sasvim suprotno. Smajlovićka je izazov mom duhu, socijalni fenomen koji godinama odgonetam, koji nisam uspeo da odgnetnem, sledstveno ga neću odgonetnuti ni danas.
Tokom svih ovih godina samo sam dva puta video da se Smajlovićka u decenijskom trijumfalnom slobodnom padu prema naviše nije dočekala na noge. Jednom u „Utisku nedelje“, kad joj je Slobo Georgijev našao slabu tačku i naveo je da „tiltuje“, drugi put kad je pukim slučajem nešto zabrljala - šta, ne znam, izgubila Visoko Poverenje i deložirana iz Politike.
Od tada naovamo, Smajlovićka čini neodustajne napore da se pod okriljem noći uvuče u Visoku Bulju i da se vrati i Rotopalanku ili - rezervna varijanta - da ode u neku ambasadicu. Gde? U Rusiju? Belorusiju? Kazahstan? Ma jok! Stalna saradnica RT Balkana i zagovornica ruskog sveta preferira anglosaksonski svet. Ova mi je baš ka Smajlovićkina.
Na napred opisanom poslu, Smajlovićka je u svojoj redovnoj kolumni u nedeljniku Nedeljnik podigla glas protiv „klozetskih metafora“ i „hitlerizacije“ Visokog Mesta. Pročitavši „klozetske metafore“, u pravi mah pomslih da će Smajlovićka oplajpičiti mene. Ali pogrešno sam pomislio. Ljilji Marlen se ostrvila na svima poznate N. N. karikaturiste koji Visokom Mestu docrtavaju hitlerovske brkove i time, je li, „prave metu“ od njega.
Diskvalifikacija političkih karadušmana proglašavanjem za nove Hitlere - što je ne samo ovdašnji nego i globalni fenomen - jeftin je trik, što ne znači da nije efikasan, ali zar i svet sam po sebi nije postao jeftino mesto.
Smajlovićka je takođe podigla glas i protiv „hitlerizacije“ Donalda Trampa. Pa kaže: „Kod nas (kojih ‘vas’, jebo ja vas) se ovakve stvari u jednopartijskom sistemu nisu događale, a meni su upravo nepodnošljive jer su svi srpski protivnici tokom raspada Jugoslavije Miloševića redovno proglašavali za Hitlera. Zašto da uvozimo odvratne tuđe običaje? Zašto da internalizujemo uvrede naših neprijatelja, zašto sami sebi da prišivamo ogavne etikete.“
Kakva duševnost, kakva uviđavnost, kakva širina tanane slovenske duše. Osim jeftinijih domaćih i regionalnih političara, svi znaju da Milošević nije bio Hitler. Milošević je bio Milošević, operativni izvođač radova na teritorijalnoj ekspanziji Ćosićevog seljačkog ega - koji je, za razliku od idejnog tvorca, zaglavio u Hagu. Svi Hitleri koji drže do sebe izvrše samoubistvo. Po tome se zna ko je Hitler.
