Stevan Aleksić, intervju za nedeljnik ''NIN''
Stevan Aleksić za sebe kaže da je renesansna ličnost, a njegova biografija to i potvrđuje. On je vizuelni umetnik, scenograf, ilustrator, redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i čovek čiji nalog na Instagramu je postao sinonim za nežnu jugoslovensku nostalgiju. Nemoguće je prelistati virtualnu "Stevanovu beležnicu" a ne zastati nad nekim, čini se, univerzalnim sećanjem generacija koje su rasle u "Jugi". Aleksić ne samo što čuva sećanja na zemlju koje više nema nego njima inspiriše i druge i sebe.
"Sve što radim, iz dana u dan jeste posveta detinjstvu, osamdesetim godinama kada sam stasavao, toj zlatnoj dekadi kada se duh oslobodio, kada su nastali najbolji filmovi, serije i muzika. Za mene su osamdesete ključ univerzuma. Aktivno stvaram, od kako sam diplomirao, pedagoškim radom se bavim već skoro 20 godina. Skoro sam izabran za redovnog profesora na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Biti profesor ja ozbiljna misija, tu sam se posebno pronašao. Volim rad sa mladima, a ispratio sam mnogo generacija. Svako moje predavanje je poput igranja najboljeg komada, u punom kapacitetu. Poput Džona Kitinga, u “Društvu mrtvih pesnika”, u tumačenju Robina Vilijamsa, uvek sam verovao u moć individualnosti i kreativnosti. Kada je moja scenografija u ptanju, radio sam na velikom broju filmskih, pozorišnih i tv projekata, sarađivao sa najznačajnijim jugoslovenskim i srpskim scenografima: Miljenom Kljakovićem Krekom, Aleksandrom Denićem, Mladenom Lisavcem, Žakom Kukićem, Vlastimirom Gavrikom, Jasnom Dragović", priča Aleksić.
Spojio je svoju svestranost posvećujući se ilustracijom filmskih plakata koji su mu doneli međunarodni uspeh, radio je plakate za Piksar i Dizni, dok je njegove radove delio čuveni Žan Klod Van Dam.
"Od najranijih dana detinjstva privlačila me magija filmskih plakata, naravno onih ilustrovnaih, te sam se uporedo zanimao za iste. Ja suštinski živim film, a to kazujem i svojim studentima, da u kolko žele baviti se bilo kojom granom kinematografije, oni je moraju iskreno živeti. Film je ljubav, od jutra do mraka. Ja sam se u nekom trenu odvažio i da kreiram kratke filmove za festivale, zavoleo sam režiju, montažu slike i zvuka, u glumu sam vazda zaljubljen, tako da sam snimio dosta mini-filmova, koje sam uspevao sam da osmislim, režiram, izmontiram, u kojima sam igrao uloge sa svojim drugarima.
Ti filmovi su prošli mnoge festivale u zemljama bivše Jugoslavije, a za pojedine sam dobio i nekoliko nagrada. Svaki je bio omaž nekom čuvenom naslovu iz rane mladosti", kaže Aleksić za NIN.
Zlatno detinjstvo
Preko 30.000 ljudi čita Stevanove osvrte na zemlju koje više nema, a ovaj umetnik priprema i prvu zbirku o ljudima koji su obeležili prohujalu epohu.
Stevan Aleksić za sebe kaže da je renesansna ličnost, a njegova biografija to i potvrđuje. On je vizuelni umetnik, scenograf, ilustrator, redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i čovek čiji nalog na Instagramu je postao sinonim za nežnu jugoslovensku nostalgiju. Nemoguće je prelistati virtualnu "Stevanovu beležnicu" a ne zastati nad nekim, čini se, univerzalnim sećanjem generacija koje su rasle u "Jugi". Aleksić ne samo što čuva sećanja na zemlju koje više nema nego njima inspiriše i druge i sebe.
"Sve što radim, iz dana u dan jeste posveta detinjstvu, osamdesetim godinama kada sam stasavao, toj zlatnoj dekadi kada se duh oslobodio, kada su nastali najbolji filmovi, serije i muzika. Za mene su osamdesete ključ univerzuma. Aktivno stvaram, od kako sam diplomirao, pedagoškim radom se bavim već skoro 20 godina. Skoro sam izabran za redovnog profesora na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Biti profesor ja ozbiljna misija, tu sam se posebno pronašao. Volim rad sa mladima, a ispratio sam mnogo generacija. Svako moje predavanje je poput igranja najboljeg komada, u punom kapacitetu. Poput Džona Kitinga, u “Društvu mrtvih pesnika”, u tumačenju Robina Vilijamsa, uvek sam verovao u moć individualnosti i kreativnosti. Kada je moja scenografiaj u ptanju, radio sam na velikom broju filmskih, pozorišnih i tv projekata, sarađivao sa najznačajnijim jugoslovenskim i srpskim scenografima: Miljenom Kljakovićem Krekom, Aleksandrom Denićem, Mladenom Lisavcem, Žakom Kukićem, Vlastimirom Gavrikom, Jasnom Dragović", priča Aleksić.
Spojio je svoju svestranost posvećujući se ilustracijom filmskih plakata koji su mu doneli međunarodni uspeh, radio je plakate za Piksar i Dizni, dok je njegove radove delio čuveni Žan Klod Van Dam.
"Od najranijih dana detinjstva privlačila me magija filmskih plakata, naravno onih ilustrovnaih, te sam se uporedo zanimao za iste. Ja suštinski živim film, a to kazujem i svojim studentima, da u kolko žele baviti se bilo kojom granom kinematografije, oni je moraju iskreno živeti. Film je ljubav, od jutra do mraka. Ja sam se u nekom trenu odvažio i da kreiram kratke filmove za festivale, zavoleo sam režiju, montažu slike i zvuka, u glumu sam vazda zaljubljen, tako da sam snimio dosta mini-filmova, koje sam uspevao sam da osmislim, režiram, izmontiram, u kojima sam igrao uloge sa svojim drugarima.
Ti filmovi su prošli mnoge festivale u zemljama bivše Jugoslavije, a za pojedine sam dobio i nekoliko nagrada. Svaki je bio omaž nekom čuvenom naslovu iz rane mladosti", kaže Aleksić za NIN.
Zlatno detinjstvo
Preko 30.000 ljudi čita Stevanove osvrte na zemlju koje više nema, a ovaj umetnik priprema i prvu zbirku o ljudima koji su obeležili prohujalu epohu.
"Beležim čitavu deceniju veoma lične storije koji oslikavaju blisku prošlost kroz porodičnu istoriju, koja zadire u neke od konstitutivnih elemenata jugoslovenske mitologije. Sestra i ja, imali smo sreće da odrastamo u divnoj porodici. Prohodali smo na Taš-Majdanu, kod crvenog kioska sa viršlama-uličarkama, tu do “Šanse” i Pekabela sladoledžije. Baka je otišla ranije u penziju, pa se u potpunosti posvetila nama. Tata i mama su uvek imali vremena za igru, bez obzira koliko su obaveza imali, a vikend je bio posebna radost, jer su to bile najlepše avanture po Beogradu. Tata voleo istoriju grada, radio je u protokolu Saveza sindikata Jugoslavije, u zgradi Doma Sindikata, na trgu Marksa i Englsa ( danas Nikole Pašića). Sačekivali bi ga ispred, nakon radnog vremena. Vodio nas je svuda, kroz svaku ulicu, udžericu, znao je svaki kamen i ciglu, legendu, storiju. On je odrastao u Čubrinoj ulicu u srcu Beograda, te je bio veoma vezan za Kalemegdan, ili kako smo ga zvali Kališ.
Bili smo redovni posetioci zoološkog vrta, rukovali se sa Vukom Bojovićem, obilazili sve ondašnje bioskope, gledali filmove, proždirali ih, kao i pozorišne predstave, ponajviše one u “Pužu” kod Branka Kockice. Sa pojavom video klubova, u potpunosti sam zaronio u celuloidni svet. Iznajmljivali smo po pet filmova nedeljno. Ali nisam zaostajao sa domaćim zadacima. Video klub “Max” u Knez Danilovoj, bio je moja druga kuća. Tamo i tada sam se opredelio za film kao poziv. Članska karta broj 157. u najlepšem je sećanju, od 1987. kada je tata pazario video plejer od jednog stjuarta Jugoslovenske Avio Kompanije (JAT). Toplina doma, ljubav, zajedništvo, filmovi, pomogli su nam i kriznih devedesetih da ostanemo čitavi. Filmovi kao portal, transponovali su me daleko od sankcija, embarga na život, strahota sa Dnevika 2, u neke vedrije, fantastične svetove, gde sam želeo da ostanem. Sve što se događalo, svakako je uticalo na mene, na odluku da moja misija u umentosti bude očuvanje sećanja", deli sa nama Aleksić prošlost na njemu svojstven način.
Od ponosa do prostakluka
U vreme kada ljudi relativizuju skoro sve prednosti bivše Jugoslavije i predlažu čak i izmeštanje ostataka Josipa Broza Tita iz Kuće cveća, Aleksić koristi moć sećanja da podseti na prednosti bivše države i njenog nasleđa.
"Bili smo velika i ponosna zemlja. Rođen sam u SFR Jugoslaviji, pretposlednja sam generacija pionira, moji preci su se borili, stradali, gradili, zemlju koja je odavno prestala da postoji, koja se pretporila u šapat. Ono što je sigurno, imali smo dostojanstven život i uređen sistem, jak socijalni sistem, a zdravstvena zaštita, obrazovanje i stanovanje su bili dostupni većini. Bila je to multikulturalna zajednica, gde su različite etničke i verske grupe živele zajedno. Imali smo razvijenu industriju i relativno stabilnu ekonomiju, gde su mnogi imali stalno zaposlenje i osećaj sigurnosti. Radnici su imali pravo na subvencionisane odmore putem svojih preduzeća ili sindikata. To je omogućavalo pristupačne letnje aranžmane i dodatno podsticalo turizam na plavom Jadranu. Bilo je to vreme kada je porodica zauzimala centralno mesto, dakle nukleus. Vreme Obrazovanja, vaspitanja, obraza, vreme benigno kada su nas radovale male stvari, dok smo sanjali velike snove. Bilo je to doba čoveka, doba ljudi. Danas nam fali te čovečnosti, ljudskosti, empatije, pa i skromnosti, pre svega kulture. Vlada neopisiv prostakluk", kaže profesor.
Danas je teže biti mlad
Predajem već skoro 20 godina, pa sam tako imao prilike da ozbiljno sagledam kako svaka generacija nosi nešto unikatno. Kao i obično, sve ide iz porodice. Ono što me raduje, jeste to da imamo enormno talentovanu omladinu, u svim sferama, a evo ja sam svedok koliko dara je prisutno u oblasti ilustracije, dizajna, game-arta, filma. Današnje generacije imaju prednost jer su od malih nogu konektovane na internet, intravenozno su povezane na svakojake sadržaje, što im donosi pregršt infomacija, spoznaja i rano ih opredeljuje. Definitivno brzo razmišljaju, dobro znaju šta hoće a šta neće, u kontaktu su sa vršnjacima širom sveta, imaju više prilika da putuju, obiđu daleke destinacije, osete gde će spustiti sidro.
Današnji način života i rada, iz fotelje, online, omogućio je mladima da mogu bivstvovati gde god požele na ovoj planeti, i brzo se prilagođavaju. Ja pripadam generaciji čija je sudbina da prati konstantne promene i bude u korak, da se ne izgubi. Stasavali smo u doba bez interneta i mobilnih telefona, bez kompjutera, gledajući u katodnu kutiju zvanu Televizor “Ei Niš”, sa samo tri kanala, čitali Zabavnik i Mikijev alamanah, a sve interesantne novosti mogli saznati iz Huper, Bravo i Ćao časopisa. Vreme je teklo sporo, mislio sam da nikad neću dočekati 18. godinu života. Nikad da dođe.
A onda, kada nas je strefio internet u već srednoškolskim danima, i to onaj spor dial-up, kada je čarolija bila poslati i primiti jedan običan mail simpatiji, počelo je naglo da se sve ubrzava, zahtevajući od nas da se što pre zalaufamo, dok su naši roditelji odmahivali glavom na nova čudesa, prepuštajući nam kormilo. Sada kada imamo apsolutno sve dostupno, u toj silnoj papazjaniji, lako se gubi fokus, pažnja curi, rasplamsava se na sto strana. Kada bih mogao da se vratim kroz vreme, kao u “Povratku u budućnost”, prošetao bi nazad, poveo omladinu, da im pokažem te trenutke, sa samo tri kanala, na kojima su emitovani vrhunski školsko-obrazovni programi, mali program, putem kojih smo mnogo naučili, a posle čega bi nam druženje ispred zgrade, u dvorištu punom drugara, uz Euro kremić, bilo premija i ništa nam više od jednog crtanog filma, za kraj dana, u 19:15h, nije bilo potrebno", šeta nas Aleksić alejama svoje mladosti.
Biti umetnik u Srbiji
"Biti umetnik je nije lako, gde god da se rodiš na planeti. Ja kao produkt pravnika i ekonomiste, vrlo rano sam shvatio da će borba biti veoma neizvesna i zamorna. Jedini sam u familiji ko je krenuo umetničkim stopama, te mi niko nije mogao pomoći, niti precizno reći šta će me čekati na tom putu, ali sam imao razumevanja i veliku podršku, koja je i danas istog intenziteta kao na početku. U Srbiji stvara veliki broj sjajnih umetničkih duša, genijalnih koleginica i kolega, neumornih, snažnih, inspirativnih. Svi se borimo na slične načine, da budemo vidljivi, da se naš rad prepoznaje, da nam je umetnički pečat autentičan, da možemo od svoje umetnosti da živimo. Na žalost, mnogi preživljavaju, zatim odlaze iz zemlje, sve više. Umetnost i kultura su na zadnjoj lestvici. Uvek ima nešto preče.
No, to se odražava na celokupno društvo, normalno. Umetnik stvara konstantno. Odmora nema, celodnevna i celonoćna aktivnost, utrošak ogromne energije kao i materijala. Teško je naplatiti svoj rad u zemlji gde se ljudi bore za opstanak, gde su plate izuzetno male, gde se vodi borba kako odškolovati decu, pregurati do sledeće uplate na tekućem računu. Zato se okrećemo stranom tržištu, šaljemo svoje biografije, pišemo bezbroj mailova sa propratnim portfoliom, tragamo za dodatnim angažovanjima, na društvenim mrežama se utrkujemo da kreiramo što intresantnije sadržaje, reelse, za preglednost, posećenost stranicama, da naš rad dosegne što dalje. Imao sam sreće da se plasiram na strano tržište, radio sam predano i spremao se dugo za taj trenutak. Moja niša je specifična, radujem se novim izazovima i svemu što dolazi", iskren je predavač.
Nostalgija kao zajednički jezik
Do Stevanove kolekcije slika i sećanja dolaze i mlađe generacije tako što nalete na njegove misli na Instagramu.
"Stevanova Beležnica već dugo živi na instagramu. Stranica je svojevrsna priprema za moju prvu zbirku priča o najlepšem detinjstvu i odrastanju u Jugoslaviji, osamdesetih godina prošlog veka. To je moj dnevik, u koji svakodnevno unosim zabeleške. Zapravo, preselio sam se sa Facebooka, gde sam provobino pisao svoje priče kao statuse. Ima već 15 godina kako pišem i veoma se radujem da konačno vidim storije u tvrdom povezu, nadam se i na policama knjižara. Na Stevanovoj Beležnicu su arhivske fotografije, porodične fotografije, slike proizvoda, ambalaža, nameštaja, ulica, parkova, svega vezanog za jednu eru u kojoj sam stasavao, a tu su i arhivski snimci života u Jugoslaviji, Beogradu, u pomenutom periodu, tu su I stare reklame, spotovi, sve što već dugo skupljam, poput arheologa, skladištim i onda posvetim vreme da taj video materijal montiram, digitalno pročistim, stavim adekvatnu muzičku podlogu. Uživam, a srce mi je puno jer stranicu prati veliki broj nostalgičara, preko 30 hiljada njih. Svaki dan dobijam divne poruke od vernih čitalaca. Najlepši pokretač za sve što činim jeste emocija koju uspem da izazovem kod ljudi.
Kao što Gaga Nikolić kaže, u ulozi učitelja Miloša, u filmu “Idemo dalje”: “Znajte da nema ničega višeg i jačeg i zdravijeg i korisnijeg za budući život nego kakva lepa uspomena a naročito koja je ponesena još iz detinjstva", poručuje princ jugonostalgije.
Izvor: NIN
