Srećan 104. rođendan, dragi druže!
Poslednji živi narodni heroj Jugoslavije, komadant Sremskog partizanskog odreda, a potom i Šeste vojvođanske brigade, general – pukovnik JNA Petar Matić Dule napunio je 104 godine.
Da razum prevlada - U vojnom grupisanju krije se velika opasnost po budućnost Evrope, ali i planete. Okolnosti su zabrinjavajuće, NATO se približio Rusiji, stvara se atmosfera nesigurnosti, rat svakog trena može da iskrsne
Poslednji živi narodni heroj Jugoslavije Petar Matić Dule, iako je zagazio u stote, živo se seća svakog detalja iz Drugog svetskog rata i upozorava da svet opasno podseća na onaj u godinama pred prelomnu 1939.
- Prvi znaci globalnog sukoba videli su se tokom Španskog građanskog rata, o kome sam sve pomno pratio. Zapadne demokratije najpre su pomagale republikansku vladu, a kad je ta podrška jenjavala, pobedio je fašizam. Naravno, zapadni svet je demokratski, a fašisti su fašisti i nemoguće je direktno upoređivanje, ali današnja okupljanja pokazuju neke istovetnosti s ondašnjim vremenom. Mnoge zemlje, iz ovih ili onih razloga, priključivale su se Hitlerovoj ratnoj mašineriji. Posle Drugog svetskog rata stvoren je NATO, koji nikako nije Majka Tereza. Sličnost je strašna, u tom vojnom grupisanju krije se velika opasnost po budućnost Evrope, ali i planete. Okolnosti su zabrinjavajuće, NATO se približio Rusiji, stvara se atmosfera nesigurnosti, rat svakog trena može da iskrsne. Ne zaboravite, ratovi nisu uvek počinjali zbog krupnih stvari, već zbog nesporazuma. Ali sretna i nesretna okolnost je da, kada su Amerikanci u Drugom svetskom ratu došli do novog i strašnog oružja, sovjetska vlada je preduzela natčovečanske mere da se zaštiti i uradi isto. Nuklearni potencijal stvoren u to vreme i danas obezbeđuje ravnotežu i nadam se da će biti razuma jer bi u suprotnom bila katastrofa - naglašava Matić, koji je ekipu Kurira sačekao u svom stanu u Beogradu.
Bekstvo robijaša
Petar Matić je te 1940. godine, kada se priključio komunistima, dobio konspirativno ime Dule i mnogi ga i danas znaju samo po njemu. Rođen je u seljačkoj porodici u Irigu, kada je Jugoslavija okupirana, a potom i SSSR napadnut, i nije imao dilemu treba li ići u rat. Prva konkretna aktivnost bila mu je posle bekstva komunista-robijaša avgusta 1941. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici.
- Tokom pripreme bekstva u našoj kući su spavali aktivisti koji je trebalo da pripreme prijem političkih robijaša iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, među kojima je bio i Žarko Veselinov, vođa komunista u Vojvodini. Tada sam svašta saznao. Politički robijaši su u Mitrovici uspeli da iskopaju rov i pobegnu, a ja sam morao da organizujem njihov prihvat sa 20 boraca i 40 pušaka - seća se Matić.
On naglašava i da u Sremu tokom rata nije bilo četnika, ali i da je njegov prvi oružani sukob ipak bio povezan s njima. - U junu 1941. poslato je u Srem sedam četničkih aktivista da organizuju pokret. Naleteli su na ustašku patrolu i neki su ubijeni, neki pobegli, dok je jedan kaluđer zarobljen. Ustaše su po snegu, krajem 1941, saonicama prevozile tog kaluđera i jednog našeg uhapšenog člana Komiteta, a ja sam sa dva druga čistio sneg na tom putu. Tu sam ubio dvojicu ustaša, oslobodili smo ovu dvojicu. Bio je to moj prvi oružani sukob i ujedno naša prva akcija u Sremu - opisuje Matić.
Veli i da je u nekim situacijama imao i neverovatnu sreću, kao početkom 1942, kada je s četom bio u vinogradarskim kućama na Fruškoj gori. - Oslobođeni član Komiteta zaspao je na osmatračnici, a opkolilo nas je 150 vojnika. Srećom, ovog našeg probudi njihov pas, te on dojuri i vikne da smo opkoljeni. Naredim paljbu preko glava, kažem da ću baciti bombu, ubijem jednog ustašu, a ostali se od silne pucnjave uspaniče i razbeže - kroz osmeh priča Matić.
Spasao ih pas
Rat pamti i po dva ranjavanja - najpre u avgustu 1942, u vreme kada su palili žitna polja i vršalice kako bi okupatori ostali bez hrane. - Krenuli smo na vršalicu, koju je obezbeđivalo 50 vojnika, i bez borbe ih razoružali. Kad smo se ujutru vratili, videli smo streljački stroj. Nastala je prava drama jer je komanda naredila da ostanemo, a kako sam video da bi to bila propast, ipak sam rešio da odemo. I naletimo na drugi streljački stroj, al‘ su Švabe spavale. Ipak, neki su nas primetili, pa sam ranjen u nogu - objašnjava Matić.
Drugi put, leta 1944, nije bilo tako bezazleno. - Bio sam komandant šeste brigade i uspeo sam Nemcima da zađem iza leđa, ali nije bilo sukoba. Posle nekoliko dana, mimo običaja, Nemci formiraju grupu od sedam-osam hiljada ljudi i dolaze do sela Bešenova, Jazka i Male Remete, gde je i bila moja brigada. Nemci su došli s tenkovima, zadržali smo ih, a predveče smo im zašli iza leđa, iz šiblja. Tenkista nas primeti, raspali i rani nas sedam-osam. S aerodroma u Karlovčiću sam, zajedno sa 60-70 ranjenih, prebačen na lečenje u Italiju. Inače, neverovatno je da smo pod okupacijom imali dva aerodroma, u Karlovčiću i Šuljmu - kaže Matić.
Kada se oporavio, dobio je direktivu da ide na Vis. Izabrao je da ide brodom i tada je prvi put video more, ali potom ne i Tita, koji je upravo otišao kod Staljina u Moskvu radi pripreme završnih operacija. - Bio je to veliki brod pun municije. Ne znam da li sam se više plašio vode ili eksplozije, ako nas torpeduju Nemci. Na Visu su rešili da idem na jug Srbije, gde je Koča Popović formirao pet divizija. Ali Veselinov je tražio da se vratim u Srem, gde sam imao četiri brigade pod komandom do oslobađanja Beograda. Potom sam otišao u Moskvu kao deo dogovora Tita i Staljina da 15 nas ide na kurs u Generalštabnu akademiju Crvene armije - seća se Matić.
Žal za Jugoslavijom
Iz Moskve se vratio 1945. i sve do penzionisanja, 1980, imao je visoke pozicije u JNA, a bio je i republički i savezni poslanik. O drugoj Jugoslaviji danas kaže: - Očekivanja od te druge Jugoslavije bila su velika, ali se SSSR raspao i nije bilo realno da i ona opstane kao socijalistička zemlja. Jugoslavija je imala veliki ugled u svetu, bila je nada za narode koji još nisu bili stekli nezavisnost.
A na našu opasku i da je sve to po cenu terora nad sopstvenim građanima, čiji je simbol Goli otok, veli: - To jeste ljaga, tada je Udba imala nasilan odnos prema uhapšenim građanima. Mi samo bili kopija SSSR, ali je kasnije došlo do potpunog odvajanja od tog režima.
Jedino žali što je još živ i što nema drugih njegovih drugova koji su takođe bili heroji. - Bolje bi bilo da sam i ja umro, doživeo sam da je propala moja zemlja. Kada je devedesetih počela međusobna klanica u Jugoslaviji, bio sam nesrećan što sam živ, jer je ogroman broj ljudi izginuo da bi država bila stvorena, a tako lako se raspala - zaključuje Matić.
Zdrav život: Vitalan i u stotoj
Čika Dule, kako ga svi u okruženju zovu, neumoran je, odlazi svakodnevno do radnje, bolje čuje, a slabo vidi. Živi sa suprugom Dušankom, koja je takođe bila partizanka. Sa 17 godina učestvovala je u operacijama za oslobođenje Beograda. - Svi me pitaju kako sam tako dugovečan, da li je to genetika. Kako da znam da li mi je to u genima kad su mi i oca i majku (u Jasenovcu) ubili 1942, kao i pet stričeva. Živim zdravo i zato sam i dugovečan - smeši se Matić.
